Zivimo u nezgodnim vremenima, stres i frustracija vrebaju svuda, u kuci, skoli, na poslu, u saobracaju, na televiziji i internetu. Onda bar ribolov dodje dobro kao prilika za zaborav i reset, posle par sati pecanja i slusanja ptica covek se vrati ohladjen i smiren. Dobije priliku da nagazi kvacilo i razmisli jos jednom hladne glave.

Medjutim da li je uvek tako, i na vodi vrebaju razni izazovi, od zagadjenja i smeca, brana i vodostaja, bahatih kolega i krivolovaca, itd.

Jel vam zvuci poznato sve ovo?

Ne oslobađa ribolov od stresa, već stvara stres ( problematiku ) koji je rješiv, za promjenu.

Sta reci, kad podjem na Dunav kazem zeni: "Odoh da se izbalansiram". To je to. Fokus 100%, na vodi mi nista drugo nije u glavi osim potere za ribom, varatim se kuci miran kao zen budista.

Сами боравак поред воде дјелује терапијски. Штап ту понекад служи само да људи не говоре "види ону будалу што сам у воду блеји" 
Повратак природи је оно што нам свима треба, да нас мало врати у реалност и одвоји од технологије.

Hvala kolega za pokretanje teme.
I na mene ribolov deluje, mogu slobodno reći, terapijski.
Kompleksnost vremena u kome živimo nije ni malo jednostavna, i mislim da je neki izvor relaksacije svakome potreban jer smo, generalno, kontaminirani lošom energijom na svakom koraku. Posao, saobraćaj, brak i porodica, rodbinski odnosi, prijatelji, zdravstveni sistem, obrazovni, sudski... lista izvora stresa je preduga, a lek je samo jedan, barem za mene, a to je boravak u prirodi. Uvek pre biram da odem u ribolov nego na udobnu fotelju psihoterapeuta, ova moja ribolovačka, ma koliko neudobna bila, ima magičnu moć da me rastereti i odagna sve probleme. Nekako mi se čini da sam posle ribolova bolji u svim ulogama, jer sam se opustio i regenerisao. Uspeh u ribolovu mi nije važan, uglavnom je slab, ali dobrobit koja proizilazi je nenadmašna.
Zadnjih mesec dana sam u fazi hlađenja, da vidim da li je terapija pomogla, i mogu da vam kažem da se idalje dobro osećam iako nisam imao ni jedan izlazak u tom periodu. Čak je forum otišao na standby, i sve je u redu. Još jedan redak, il dva, a to je da sam, nevoljno priznajem, počeo da idem sâm na pecanje, shvatio sam da me organizacija sa drugim ljudima previše opterećuje, to kad, gde, ko će da vozi ili šta ko da ponese, do kad se ostaje, da li radi ili ne radi, promena pozicije ili vode... sâm, samcat, već sam ušao u zen i pišući post.
Uvertira za sve mi je bila akvarijum, nabavio sam ga pre tačno dve godine, shvativši da nešto moram da uradim za sebe, jer sam izložen nenormalnoj količini stresa. Taj akvarijum sa tih nekoliko grandioznih ribica svetlećih boja (neonke i skalari) malo neonskog svetla, poneka travka, malo šljunka to je bila moja ulaznica u svet spokoja. Ribolov je došao kao nadgradnja.
Zato je moj savet da pecanje treba konzumirati kao terapiju, umereno i bez prevelikih očekivanja, da ne bi i ono, pored svih prednosti, postalo još jedan izvor stresa.

Kada bi šest sati sedeo na obali, na povetarcu u hladovini, i buljio u vodu, suprotnu obalu, nebo, drveće, ptice.... mislili bi da sam blesav. Ovako, zabačeni štapovi za čekanje su ispred mene i svi koji me vide misle da pecam