Riborevija je početkom devedestih godina prošlog veka u nastavcima objavljivala izvode knjige Ajzaka Voltona - "Savršeni pecaroš". Prevod i ilustracije pripremio je Mirko J. Stojnić. Serija izvoda iz knjige obuhvatila je dosta toga, ostao je neobrađen deo uglavnom o pastrmkama i mušičarenju. Bilo bi lepo da se cela knjiga prevede...



Uvod, prevod i ilustracije: Mirko J. Stojnić

Knjiga Ajzaka Voltona (Izaak Walton) nije nepoznata u nas, barem po čuvenju. Ali je niko još nije preveo. U stvari, verujem da i mnogi koji su čuli za knjigu nisu svesni da je prvo izdanje ugledalo svetlo dana - šta mislite kada? Još davne, davne 1653. Do danas, preko 300 izdanja samo na engleskom jezičnom području potvrđuju trajnost teme, stalnu aktuelnost priče i iskreno, jednostavno kazivanje o lepotama prirode i bavljenja plemenitim sportom-pecanjem.

»Savršeni pecaroš« se ne čita zbog riba – kako još negde pre pedesetak godina piše Kenet Reksrot (Kenneth Rexroth) u Književnom Subotnjem Pregledu (The Satturday Review)« niti zbog uputstva kako da ih lovimo. Ajzaka Voltona čitamo zbog posebnih kvaliteta njegove duše... zbog tona, savršene usklađenosti sa žuborom tihih potoka i tišine cvetnih polja, blagih brda doline Temze iz tih davnih vremena. Pejzaž »Savršenog pecaroša« je čist, okupan u svetlu koje daje jedno lucidno srce.

Volton je roden 1593. Iste godine Šekspir postavlja prvi put »Romea i Juliju«. »Henrik Osmi«, Šekspirova zadnja drama, postavlja se u vreme kada je Voltonu jedanaest godina.

Knjiga »Savršeni pecaroš« je pojam za sebe. U podnaslovu stoji: Rekreacija čoveka koji razmišlja (kontemplativnog čoveka). Kako sam Volton kaže - nije udžbenik za pecanje: »Ako neko ko nije, misli da može postati pecaroš iz knjige, imaće teži zadatak nego izvanredni mačevalac gospodin Hejls, koji napisa udžbenik »Privatna škola odbrambenih veština«... ta veština se ne uči na rečima nego vežbom, a tako i pecanje... jer pecanje je kao matematika. Nikada se potpuno ne može savladati. Nikada tako da neće biti uvek nešto novo da se sazna.

A čitaocu poručuje: »Želim da čitalac uzme na znanje da sam pišući ovo delo načinio sebi rekreaciju od rekreacije... da pišem iz zadovoljstva, a ne da zaradim novac, i ovo delo se ne hvali ničim više. Jer ja ne volim prazna obećanja i ne želim da zavedem čitaoca.«

Posmatrano našim očima, čini mi se da je ovo delo i veće nego što je ikada Volton mogao zamisliti. Bratstvu pecaroša dočaraće lepote, idilu, blagodeti nezagađene prirode, bistrih voda. Ukazaće na kontinuitet stalnog nadmetanja ljudskog intelekta i prirodnih uslova, instinkta i znanja ribe. Zapazićemo čudne konstatacije o nastanku pojedinih riba ili crva - u skladu sa znanjima toga vremena, ali i neverovatna već tada sasvim naučna rezonovanja često i o složenim problemima prirodnih nauka. Začudiće se mnoštvu mamaca, mušica, veštačkih i prirodnih, koji su već tada bili upotrebljavani u lovu na pastrmke.

Svako od detinjstva, pa do starih dana, može naći nešto što će mu u ovoj knjizi (ili što bi mu) priraslo za srce. Nešto što je ovu svojevrsnu Bibliju sportskog ribolova i ekološke istorije u divno romansiranom izdanju zadržalo na tržištu puna tri i po veka.

Može nam u početku biti čudan pristup Voltona raspravi, kako on kaže: »Discourse«. Sreću se tri (inače sasvim žive, od krvi i mesa) neimenovane osobe: Piscator (latinski pecaroš), Venator (lovac) i Auceps (sokolar). Njima se docnije pridružuje Viator (putnik). Svako od njih obrazlaže i brani svoje zanimanje, odnosno rekreaciju. Piskator - ko će drugi nego pecaroš - uspeva da dokaže da je njegova rekreacija najpotpunija i podučava učenika Venatora pecanju opisujući mu vode Engleske, ribe i načine njihovog hvatanja, kroz razgovore na obali, u toku pecanja, predaha u zabitim tudorovskim mehanama tadašnje Engleske.

A za početak, poglavlje o šaranu.


Za uveličan prikaz skeniranog teksta kliknite na njega.

Šta kaže, žabe ih izjele ....

Ovo je odlicno,nisam znao da su se ljudi i tada tako bavili ribolovom..da li ima neki tekst o priboru? :)

Gore je cela knjiga, doduše na engleskom. Koliko sam shvatio, Isak ju je napisao tako da onaj ko je pročita postane kompletan ribolovac. Dakle, ko zna ingliš treba samo da pročita knjigu.

Objavljeni prevedeni tekstovi su uglavnom o ribama. Jedan deo se bavi strunom i štapom.
Nažalost, nedostaju mi dva broja Riborevije, 10 i 11 (neko ih je pozajmio i nije vratio ). Ukoliko ih neko ima bilo bi dobro da skenira tekstove i dostavi mi ih, pa kada hronološki dođu na red budu postavljeni u temi.

Moguće, u onoj tvojoj arhivi, pronađeš i jedan tekst o pravljenju strune od konjskog repa. Setih se sada njega, kad si pomenuo strune. Članak detaljno opisuje pravljenje strune i tada me je fasciniralo koliko su ljudi ulagali truda da bi došli do kakvog takvog i upotrebljivog ribolovnog alata.

Tekst posvećen deverici...

Ne mogu da se setim da li je negde spominjao udice i kako su ih kovači pravili. Za strune smo saznali da je korišćen svilen konac i dlaka iz konjskog repa. I ovo sa perima je interesantno, u to vreme su labudovi bili često na trpezi, pa su i pera bila lako dostupna.

Pisac je sve ovo opisao baš iz zadovoljstva kao sto i sam kaze u jednom delu teksta.  Sve se ovo cita u dahu koliko je zanimljvo.  

E,da, u jednom dahu.
Sećam se kada su objavljivani. Pročitaš prvi deo, a onda mesec dana do drugog nastavka ... pa mesec do trećeg ... Muka živa.

Veličanstvena štuka...

Sjajno, zaista.
Drago mi je videti da je u 1500 neke bilo pecaroskih fanatika  . Cak i vrlo dobra i tacna zapazanja o prirodi i lovu stuke, u to ajd` da kazemo mracno doba

Uputstva za pripremu strune i bojenje strune i štapa...

I dan danas se iz više delova sastavljaju bambus štapovi i cela izrada je hand made. Mogu ih si priuštiti samo oni sa mnoooogo para. Vrlo zanimljivi tekstovi.
Zapanjilo me što je neko tako davno posvetio toliko vremena i truda da sve objavi. Čekamo nastavak....

Deo posvećen jegulji...