Pecanjem sam počeo da se zanimam pre otprilike dvadeset pet godina a možda i malo više.......... Nemam odredjenu vrstu ribe koju pecam, nekad je to šaran, nekad štuka, nekad smuđ, nekad pecam i belu ribu..........svakoj se radujem kao prvog dana kad sam počeo da pecam i kad sam sa prvim uhvaćenim bandarom otišao kući da se pohvalim i nosio ga kroz čitavo selo visoko da ga svi vide........Sve dok me to bude držalo baviću se pecanjem, a držaće me verujem dugo, dugo.

26 jula napunio 28 a pecam od 4-5 godine, niko u porodici pecaros, ne znam ni sam kako se zarazaio Do '98 pecao sve i svasta a od tada 95 posto varalica

Pa poceo na Tisi i na camcu na sarana i belu uglavnom a posle 18 godina pecam na Tamisu i sa obale na sarana, soma, belu i kad tad i kedera zabacim za smudja i stuku.

Počeo sam negdje sa 9 ili 10 godina sa ocem na Ribniku i Sani. Prekrasne pastrmke i lipljane. To je trajalo nekih 5-6 godina da bi me rat odveo tamo gdje ne postoje pastrmke i lipljani i oko mene bili neki nepoznati ljudi i nepoznate ribe. Tako prođe 15 godina bez ribolova. Ali potreba za ribolovom je u meni uvjek tinjala. Tako da sam uzeo stvar u svije ruke i počeo istraživati neke nove, za mene nepoznate tehnike ribolova, pošto sam iz planinskih predjela. Počeo sam sa šaranima, jer mi je jedno šaransko jezero bilo najbliže. Međutim, to jezero je duboko na nekim mjestima i do 80 metara i jako teško zaribolov, pogotovo za početnika. Sad mi se više sviđa loviti bijelu ribu, posebno feederom i varaličarenje, na nekim obližnjim jezercima, kanalima i sporotekučim rijekama.

eeee vratit ces se ti muhi...nije krv voda...poskaka,mravic,gara...ima li jaceg ribolova,neg kad s proljeca,muhe krenu isplivavat,ispod kamenja,prema povrsini....hvatati povrsinski zrak...pa lagano po povrsini,susiti krila i treperiti...a sve ribe svijeta,tj. tih voda...pastr.lip.mlad. skob .mren. klen.plot...za njom....nikad,ama bas nikad,tokom godine, nisam lovio,sve ove vrste u jednom danu...al kad je maj i vrijeme jednodnevki i to mi se desavalo...muha je cudo...prirodna hrana i tu riba ne prasta...a mjesto gdje si ucio o ribolovu,to samo govori...ko nije bio i dozivio,nece me ni skontat'...

Ribnik i Sana, eeeeee, to je nešto bajkovito!!! Nadam se kad dođu malo bolja vremena i bude više para da ću tamo više vremena provoditi.

Eh  da, o tome kada se počelo  pecati  i koliko  se peca mislim  da bi  se ladno mogao  napisati  jedan roman. Eto  čuli  ste  nisam počeo frazom  od  kad znam  za  sebe, ili od malih  nogu,  evidentno  je  da ja ni najprostije  stvari nemogu u par  reči. Vrlo  rano  nešto pre polaska u  osnovnu  školu  kreće moje  upoznavanje  sa rekom, barama  i kubicima. Razlog  za tako nešto  je verovatno to što  su  u mom  dvorištu živeli  pecaroši, čika Ivan kao  najstariji i  uglavnom  veran  najviše Dunavu, odmah  do  njega  braća Ivanov, tada momci,  jedan  zaljubljen u  fudbal  a drugi  više  knjiški  tip,  pecali  su  sve od  štuka  do  šarana, znali  su  da  napecaju  po puno metalno  korito riba, po  dana  se čistila  riba, i u dnu dvorišta Đura kome je pecanje bilo  smisao  života koji  je među  prvima  kupovao najlone, mašinice ispočetka štapove od  lepljenog  bambusa  a  onda  i  plastične  štapove  kako  su  izlazili.  Sredinom  1963 g  u dvorište  kao  stanari dolazi porodica  Maraš, četvoro dece moji  vršnjacim mnogi  su ih  zvali  braća  Dalton, dugo  smo  zajedno  golubarili i lovili  ribu. Da  o  ovome  bih  mogao  pravi  roman  napisati   ali  da nedavim. Pored  Đure bih  sedeo  satima i  gledao  kako montira  pribor  i normalno  uvek  bih  dočekao  koji  metar najlona i po neku  udicu, inače sam  pecao na  savijene špenadle, moja mati  je bila  šnajderka  i kad god bih  ugrabio  priliku uzeo bih po  par  komada. Prvi put  sam  bio  na  Dunavu  sa čika  Ivanom  vozio  me je  biciklom skroz   do  dva jablana na granicu Petrovaradina  i Sr. Karlovaca. Da opišem  kako je to onda bilo  trebao bih  jako  puno pisati  jednom  rečju  raj. Dunav  prelep raj  za  šarane, smuđeve deverike, obično  bih sedao na neki  panj nedaleko  čika Ivana i odmah  tu  na  kratko  pecao  belu ribu. Pošto  sam  bio  pristojno  dete vodio  me je  često  sa  sobom, a ja  sam  sa  strahopoštovanjem  gledao  čoveka  koji  mi je  na neki  način  otkrio  sve  čari  reke. Kada su  se  Maraši  doselili više  nisam  išao  sa  čika Ivanom nego  uvek sa nekima od  njih,  a  prava  inekcija  šaranska bila  mi  je  ubrizgana leta 1965 g  za  vreme poplave, odlazili  smo na ledine  gazili  vodu  do  grudi  i sa njive  zabacivali na plovak na  stazu  do  kukuruza. Šarani  su  pecali  malte ne kao  na pokretnoj  traci uglavnom  čortani  i  oni malo  manji,  ali  bi se povremeno  događalo  da  dođe  krupniji  i  pokida te naše čudnovate  montaže. Bilo  je to  prelepo doba  ali  ipak  doba  dečaštva. Suprugu  upoznajem 1974, već  sledeće godine imam  svoj  prvi  pravljeni   drveni čamac koji mi  pravi  deda Rada u   dunavcu od  tada ustvari imam neprekidno  čamce i  u  osnovi pecam  Šarana, on  mi je  riba  br 1. Tih  godina sam  bućkao i  soma,  doduše nije  lepo  priznati  da je  to  jedino  moje  kršenje  zakona jer tada je kod nas bila  zabranjena bućka,  dok se na  Dunavu 3 tj beogradska oblast  mogla kupiti  dozvola  za  bućku, na neki  način   sam  terao  inat iz  nekog  revolta ili  čega već. Kada su i kod nas dozvolili  i počeli  da prodaju  dozvole za  bućku ja  sam  je  kupovao  ali  sam   sve  ređe  išao   da  bućkam.  Uz  Šarana  sam  pecao i  ostale vrste  riba i  bio  sam  ljut  na sebe jer kao krenem  na  smuđa  ali  za  svaki   slučaj ponesem  i  pribor  za  šarana, i šta  se dogodi, nahvatam  i mamke  i probam  na par mesta  smuđa i  onda  uhvatio  ili  ne  kao  nekom  magijom   prilazim  mestima  gde pecaju  Šarani, samo  da  probam,   zabacujem  i  završena  su  ostala pecanja. E  neverovatno   ja  kao probao  kratko  u par  reči,  stvarno  sam  se trudio  da ovaj  put  novinarski dam  izveštaj ali  izgleda  da ja imam  pored Šaranske  još  jednu  bolest...     

Ps  o svakom  liku  iz  mog  života  mogao  bi  se napisati  roman,  možda  i  sednem  i  počnem  da pišem  priče  o  reci  ribolovcima i  svima  onima koji  su  nezaobilazni  i  sastavni  deo te bajke  koja  se zove život. Da  samo  onaj ko  se druži   sa vodom  i njenim   stanovnicima  zna  da je on lik iz  bajke koja   priča   priče o večnosti.

  još jedan koji je pecao na špenadlu ali ne i na konac pamučni kad se
nije imalo najlona,klenovi i krkuše,daleko odavde
baćko

E kad se dedi skido konac sa vreca od brasna, udica od bumbace se birala medu babinim bumbacama, olovo komad zice, bakrene,cep je bio posebna prica. To je ok, al lov sarana sa sepetom na tabli na kojoj se nesmije, zajedno sa dedom, onako usput dok se brala siba za korpe, e to je bilo davno 

Ja pecam jedno 22 god,iskljucivo belu na plovak,sad malo razmisljam u ove hladne dane da se isprobam u bacanju varalice  nikad je do sad nisam baco,pa sta bude.a voleo bi da ulovim nesto i na varalicu

Kad sam bio 4-5 godina dolazio sam na recicu sa majkom da meljemo zito u vodenici za hleb. Dok bi se torba zita samlela, ja sam lunjao pored obale i naravno privukle su mi paznju ribice u plicaku. Prva tehnika je bila da iskopam bazencic u pesku odma do plicaka i napravim mali prolaz iz tekuce vode u njega. Kad bi se malo odmakao i ribice oslobodile, polako bi uplivale kroz taj prolaz u bazencic jer je u bazencicu voda bila stajaca i brzo se grejala u odnosu na tok reke. Cim ribice uplivaju, pritrcim i zatvorim im prolaz i eto "pecarosa" sa "ulovom"! ;) :D :D E sad, posto je to bila "sica" moralo se nesto smisliti za vece komade. :D Nije tada bilo najlona i udica, bar ne kod mene tako da je konac za sivenje bio ok i pribadaca ili kako je vec ko zove, ona iglica sto bude u kosuljama kad se raspakuju, obicno u kragni... :D Savijena je licila na udicu i sa malo hleba ili skakvcem pocelo se pecati i po neki veci komad. :D Eto od tada pa do sad a imam 47 godina, klen koga sam tada pecao ostao mi je najdraza riba. Sada, posto zivim blizo vece reke, pecam najvise stuke na varke ili razno na plovak. :D Pozdrav svima i dobre ulove naravno! 

Dobar dan.Ja sam inace Pozarevljanin ali sam detinjstvo,od druge do sedme godne,proveo u Rumi.Tamo smo ja i drugari Mimic Dane i Bora Cumpajlo isli na Kudoski kanal.Stapovi su uglavnom bili od bambusa,koliko se secam,ali  odlicno pamtim mamac,svetlo zelenkaste crvice koje smo vadili iz nekih bodljikavih cicaka,kad god bi ga rascepili na pola tu bi morao biti po jedan crvic.Isli smo skoro svakodnevno u toku leta jer je kanal bio nedaleko od nasih kuca,mozda jedan kilometar a sta je to za decu koja su se kacila na traktorske prikolice koristeci ih kao besplatan taxi.Tako suntavi i musavi smo imali vise uspeha nego danas,pecali smo nekakve krkuse,bar smo ih mi tako nazivali.Jednog dana mi je baka rekla da ne idem na kanal jer ce doci moji da me posete pa da se ne isprljam,vodio se opsti rat dok nisam baku nagovorio da podjem,Bora i Dane su nestrpljivo cupkali u mestu cekajuci me na stazici od kuce (sremska 28) Ja sam svecano obecao da cu tog dana posebno voditi racuna da se ne zaprljam i kako to naravno biva kad ne treba ja sam upao u vodu!
Danas mi je trideset godina,pecati nikad nisam prestao a reku,camac,miris jutra na vodi volim svakim odlaskom sve vise.

Pecam desetak godina po rijekama Vrbas, Gomjenica, Ugar, Vrbanja i na jezeru u Bočcu (sve u okolini Banjaluke) isključivo varalicom, najviše ganjam pastrmku, mladicu, smudja i klena a prije (dok sam imao čamac) išao sam ponekad i na Savu gdje sam hvatao štuku i grgeča. Plovka nikad smontirao nisam.

pecam od kad znam za sebe, a u zadnjih 5-6 godina isključivo grabežljivce na umjetne mamce, ponekad malo muvam ali to je zanemarivo.

osim varaličarenja volim tu i tamo babuškarit!

Pecam 24 godine sad mi je 37, pecam sve najvise smudja i sarana na dunavu, ali mi i dalje plovak najdrazi i pored camca na Dunavu ja odem barem desetak puta godisnje na Tamis.Sve je pocelo pecanjem kedera kod restorana Stenka, prvo umal voz da nas  zgazi pa kerovi da nas pojedu, i dan danas kad radim nocu i osetim miris mlinsko pekarske industrije i secarane  setim se prvog pecanja.Dva meseca nisam dorucak u skoli kupovao da bi ustedeo za banbusov stap od tri metra koji su se prodavali u robnim kucama Beograd.Odem ko klinac sa skolom na more prvo sto mi je najbitnije to je da kupom motalicu sa plovkom i udicom.Kad se setim kako sam se mucio ko klinja jutarnji bus pa pesacenje,  tek povratak a sad ljudi moji i kola i camac i pribor, al nesto mi tu fali.Pecanje i boravak pored vode su dozivljaji kojih nikad i nizakakve pere ne bi mogao da se odreknem, zivim za to pecanje.Pozdravljam vas i zelim vam puno lepih trenutaka na vodi i BISTRO!