Evo jos jedne price...

Duga plovidba malim vodama

            Pristani odmah uz mene i dobro došli na čuveni rukavac Dunava "male vode"- velikodušno i domaćinski uzviknuo je Roki !
Maša je veštim manevrom broda sa dva motora pristao tačno uz Rokijev brod, na opšte iznenađenje na njegovoj spretnosti, pošto je nabujali Dunav poprilično bio brz i "nosio", a gliseraši (kako su pogrdno nazvani vlasnici glisera)  obično se povezuju sa "novom klasom" koja nema pojma o nautici i upravljanju brodovima, a još manje o tome da li smetaju nekome ko peca ili uživa , dajuci pun gas moćnim motorima i praveći ogromne talase...

Ali Maša je znao dosta toga, posebno što su čamci i brodovi koje je imao postepeno rasli sa njim,a već sa četrdeset godina bio je  pravi "rečni vuk" -gotovo odrastao na vodi!
Samo mi reci Roki da li će tvoji kanapi izdržati , pošto prazan imam skoro šest tona?
Ništa ne brini- odgovori Roki- moj ima preko dvadeset!
Pa to nije odgovor, ali i pored odgovornosti koju ima prema posadi od troje dece i žene, Maša se ipak slatko nasmeja.
Glavni kanap je bio vezan za nakrivljenu topolu koja se sada tačno nalazila iznad Mašinog broda, ali na Rokijevo ubeđivanje da topola tu tako stoji već dvadeset godina, Maša odluči da je sve uredu i ugasi motore, kao znak sigurnog ostanka na tom mestu.

Koliko se Rokijev brod samo razlikovao od Mašinog  glisera!
Svako ko bi proplovio pored njih , nastavio bi plovidbu ukočenog vrata od okretenja za ovim čudnim i nesvakidašnjim spojem na vodi.
Jedino su stari alasi prolazili ni ne pogledavši, već navikli na svakakva čuda...

Roki je u rečnoj karijeri bio vlasnik raznih plovila , ali sada je imao zaista jedinstven brod ,kaže da se u njega zaljubio na prvi pogled, iako je bio u očajnom stanju kada ga je merkao za kupovinu.
Retko ko pre njega je mogao da uvidi stvarnu lepotu i kvalitet tog broda. Brod mu je uzvatio tu ljubav na prvi pogled, tako što je na veliko čudjenje svih prisutnih, posle ko zna koliko vremena "na pola ključa"  pod Rokijevom rukom, upalio svoj snažni motor,  što nije uspelo nekolicini vrhunskih majistora pre toga!
Roki mu je klimnuo glavom da je razumeo poruku.
Brod je bio kupljen!
Taj predratni remorker imao je  dugačko  ali neobično usko korito , a čitavom utisku nestabilnosti doprinosila je visoka kabina sa galerijom za sedenje na krovu. Gledajući sa strane čovek bi bio ubeđen da će se brod  svakog časa  nakriviti i prevrnuti, ali nekim inženjerskim čudom starih brodograditelja,  brod je bio više nego stabilan.
Ustvari ljubav je bila obostrana, pošto su taj remorker i Roki dosta ličili jedan na drugoga.
Kao što psi počnu da liče na svoje gospodare i obrnuto.
Prošli su dosta toga u životu, što bi narod rekao "sito i rešeto" a za Rokija važi naročito "rešeto" u predhodnom ratu , čije vidne tragove i danas nosi na telu i duši...
Pomalo boemski su digli ruke od ušminkanog izgleda i doterivanja - ali su ipak dobro izgledali , sazreli brod i kapetan, koji su shvatili posle mnogo potucanja i godina -  relativnost vremena, kretanja i života, tako da im se nikuda više nije žurilo.
Sušta suprotnost Maši, koji je napustivši fakultet već na drugoj godini i shvativši da mu je bolje da studira Botaniku u Sahari, nego Ekonomiju u zemlji koja se ekonomski raspada, otišao u svet, gde je radio nekoliko godina. Štedljivošću , sakupljenim novcem se iz Francuske prebacio na Kipar, koji je tih godina bio u velikoj modi za poslovne ljude , naročito iz Rusije i zemalja istocniog bloka.
Smatrao je da su na tom malom, mediteranskom ostrvu trenutno glavna zbivanja i u tome video šansu.
Tamo je završavao studije i uporedo radio   na "water sportovima" u okviru luksuznog Šeraton hotela iznajmljujući skutere , glesere, ili je vozio i vukao na skijama i paraglajderima bogatu klijentelu.
Njegov godimama razrađivani zemunski  šarm (dobar deo detinjstva je igrao samo na tu kartu-pošto drugih karata nije ni imao) i telo bivšeg sportiste, koje je tada bilo u odličnoj formi ,spretnost  na vodi- dečka odraslog na Dunavu, punili su mu krevet Ruskinjama i Engleskinjama koje bi uspavavši pijane i izgorele muževe dolazile kod njega u kućicu i podavale mu se. Nekada se dešavalo da vodi ljubav na gliseru nedaleko od obale, gde muževi zaneti opijanjem i pričom nisu ni obraćali pažnju na njih.
Razumeo ih je pomalo, verovatno im je skudao tako deo tereta sa ledja...

Taj posao mu je omogućio mnoga poznanstva, a novo stečeno obrazovanje i mnoge poslovne prilike, koje je Maša vešto počeo da koristi, počevsi prvo da asistira jednom moćnom ruskom tajkunu, a kasnije i sam po malo da trguje metalima izmedju zemalja bivšeg SSSR-a i ostatka Sveta ,a najviše je voleo da trguje aluminijumom, pošto su od njega bili napravljeni nedostižni čamci njegove mladosti.
Vratio se u Srbiju isti dan marta 1999 kada je počelo bombardovanje negove zemlje i više nikada nigde nije putovao, osim ako je baš morao.
Tada je promenio sliku o velikom delu sveta (devetnaest najvećih sila sveta) dodavši im rogove i jedan špicast rep!
Ubrzo je upoznao , sasvim slučajno svoju mladu ženu na parkingu , pošto ga je prethodno zagradila kolima.
Na njeno zaprepašćenje umesto da je pita da pomeri auto, Maša je pitao da se uda za njega – što je prvo ona kroz smeh odbila , sumnjajući uopšte u ozbiljnost tako iznenadne ponude potpunog neznanca.
Svadba je bila za dva meseca!

            Sada su se svi nalazili na galeriji tog Rokijevog remorkera. Masa, njegova žena Nana i njihovo troje dece , a Roki natočivši pića , prethodno dobro naloživši minijaturni smederevac, stavi u rernu punu tepsiju naseckane ribe ulovljene taj dan.
Večera i druženje su prolazili fantastično, ali Maša je nije mogao a da ne gleda u zabačene Rokijeve štapove sa  broda- stara navika.
Prošlo je dosta vremena od kako je i sam redovno pecao, ali velike ambicije i motori koji su ga gurali poslovno napred, udaljavali su ga od pecanja , pravih prijatelja i starih navika.
Jedan štap se zatresao i Maša neverovatnim refleksom i brzinom skoči i konrira.
To se ne zaboravlja, "kao vožnja bicikla"!- našali se Maša.
Na štapu je bila riba, a on shvativši šta je uradio i čiji su štapovi , okrenu se ka Rokiju i pokaza mu štap, kao da mu ga predaje, što ovaj učtivo odbi i galantno mu prepusti da izvuče ribu.
Bio je to prelepi smudj od dva kila!
Sveti Nikola  je to veče nagradio Rokija za njegovu galantnost i velikodušnost somom od osamnaest kila, koga ovaj izvuče pred sam odlazak na spavanje!

U Maši se upali davno gasnula vatra! Čitavu noć je polubudno spavao, jedva čekajuci rano jutro da počne da peca.

Uz jutarnju kafu raspitao se kod Rokija gde se dobro peca na ovom terenu, pozajmio je mrežu za kedere i prilagodio svoj lagani ,varaličarski štap za muvanje smuđa.
Roki mu objasni da je najbolje da peca u panjevima , na neka dva kilometra nizvodno od njega, ali da jako bude oprezan , pošto su panjevi na pojedinim mestima tik ispod površine vode i može lako da ošteti brod, naročito pošto je od plastike.
Krenuli su, a Nana koja je napravila u međuvremenu doručak ,hranila je tročlanu dečiju posadu za stolom  na krmi, povremeno ubacujući u usta zalogaje  Maši koji je vozio!
Kao da hranim neku veliku bebu pticu, bre pa ispade da sam svima mama, imam četvoro dece!- reče kroz smeh Nana.
Pre će biti da hranis ptiće i jednu  olinjalu-ćelavu orlušinu- pomisli Maša i glasno se nasmeja!

Stigavši na odredište Maša oprezno dotera brod do velike ,snažne grane koja je virila iz vode sa par manjih  i  kanapom veza pramac broda.
Sada je trebalo da se spusti gumeni pomoćni čamac i priveže krmu dugačkim kanapom za još jedno drvo, kako vetar ne bi nabio brod u obalu.

Baš je kupio taj gumenjak dan pred polazak! Kao da je znao da će mu trebati.
Mada ,bio je dosta razočaran kada je stigao na kućnu adresu preko porudžbenice.
Naime, na slici pored ispisanih dimenzija , verovatno kako bi se vešto zaštitili od vraćanja robe, prodavci su u taj čamac stavili  najmanji zgodni par na svetu –dva minijaturna primeraka muškarca i žene, koji smejuci se glisiraju po moru.
Pa ovo je za Barbiku i Kena!?- bilo je prvo sto je Maša progovorio, kada je napumpao čamac.
O stabilnosti  da i ne govorimo...
Jedino mu je cena bila ozbiljna.
Šta je-tu je, nećemo voziti decu u njemu a mi ćemo ulaziti i izlaziti četvoronoske, kako se ne bi isprevrtali!
Sada je bio u tom čamcu  sa dvaseset metara kanapa i veslom. Priblizavao se drvetu dok ga je žena slikala, kako bi posle mogli zajedno da se smeju.
Izgledao je u njemu kao kornjača koja je sela u svoj oklop i uzela veslo!
Ali kako se nagnuo da dohvati kanapom drvo, gumenjak se prevrnu i Maša se našao u vodi, udaruvši snazno glavom u podvodni panju!
Trebalo mu je nekoliko sekundi ispod vode da se pribere, pošto je u prvi mah, misleći da grabi ka površini, počeo da pliva  sve dublje!
U poslednji čas zaliha vazduha u plućima  isplivao je i snažno udahnuo vazduh.
Od gumenjaka nije bilo ni traga, a visoki  Dunav ga je izgleda tako brzo nosio, da nije mogao da vidi ni svoj brod!
Nekako je doplivao do obale i onako mokre odeće i blatnjav sede u travu.
Tek tada ga je presekao bol u glavi i uhvativši se za nju, oseti pod rukom veliku čvorugu.
Dobro sam prošao, nema krvi, a i srećom pa sam rodom iz pasivnih krajeva i imam tvrdu glavu!- pokuša da napravi šalu sam sa sobom.
Ali ipak se sresao od pomisli šta je moglo da mu se desi i kako malu nepaznju  može da kazni moćni Dunav, kakvoj je i sam prisustvovao kao mali ,kada mu se udavio jedan od drugara.

Pošto se malo oporavio i došao k sebi, krenuo je nizvodno obalom da traži gumenjak.
Mora da ga negde rečna matica nabaci na obalu ili će ga pokupiti alasi.
Ali što je dalje odmicao nikoga nije sretao, sve do jednog spusta gde konačno ugleda postavljene štapove za dubinku. Pored njih se nalazio dečak , ne stariji od desetak godina.
Jesi li mozda video beli gumenjak?- upita Maša.
Samo narandžaste Maestral i Sport!- odgovori šaljivo dečak- bele ni ne prave!
Njemu je još do šale!?- pomisli Maša- a mogao sam baš za te pare da kupim pristojni čamac.

Sešću malo da se osušim i odmorim!? – reče Maša dečaku, više kao da ga pita.
Sedite tu u stolicu slobodno!-reče dečak.
Maša pogleda oko sebe, na sve strane starinski , ali profesionalni pribor!
Dam-kvik mašinice, Šekspirovi štapovi, vojni ranac, metalni držači štapova koji se pobodu u zemlju...
U plićaku u mrežici Maša ugleda kako se hladi pivo!
Kako mu se pripilo...Izgleda da se  od svega malo i uplašio , tako da mu je želja za pićem bila veća nego ikada (a inače nije bila mala)!
Primeti to i dečak, pa mu reče da se slobodno posluži!
Opasan si ti mali, sve primećuješ! I hvala ti , baš će mi prijati jedno!-uzvrati oduševljeno Maša.
Iz mreže izvadi Bip-ovo pivo u zidarskoj boci, a namerno uze jedinu zelenu koja je bila u gomili, kao džentlmenski potez. 
Čoveče od kada nisam pio Bip-ovo pivo, nisam ni znao da su ponovo počeli da ga prave!
Jos su se setili da vrate stare-dobre "zidarske" flaše, više mi je muka od novih "holigramskih 4d" boca i gluposti! E to je pravi marketinški potez!
Dečak ga je gledao u čudu, izgleda mu ništa nije bilo jasno, šta ovaj srednjovečni čovek priča...

A jesi li ovde sam na pecanju?-upita Maša dečaka.
Nisam!-odgovori on- tu sam sa dedom, nego otišao je do sela pošto smo zaboravili paradajz i luk, a imamo za jelo slaninu i hleb.
Maša se posluži još jednim pivom , prethodno obećavši decaku da će im doneti iz sela celu gajbu.
Slobodno, popi sve samo ostavi jedno za dedu, on to kupuje onako- ako neko naiđe ,a popije samo jedno posle jela , inače pije samo vinjak!
Maša je posmatrao tog očigledno inteligentnog dečaka, sa krupnim, užarenim očima , izrazito sitnog ,mršavog tela i za broj veće glave koja bi tom telu inače pripadala.
Razbarušena kosa , vrcave oči i živahni pokreti odavali su poprilično nestašnog, ali opreznog dečaka.
Takav je bio i on sam kada je bio mali, što niko-nikada ne bi danas pomislio za krupnog i u svakom pogledu snažnog Mašu!
Znao je šta tog dečaka čeka u životu i kroz šta će sve prolaziti, dok se konačno ne dokaže  sebi i drugima, a onda, na krilima nekadašnjih večitih neuspeha i gubljenja –da se vine u uspehe i nizove dobijanja.
Tog dečaka će uvek ponižavajuce birati zadnjeg u podeli za fudbal, sa jednim najdebljim i jednim što je kao devojčica.
Za košarku ga neće ni birati! Sedeće na betonu i gledati kako njegovi vršnjaci igraju i kako im se već ocrtavaju mišice i vene na rukama- kao odraslim sportistima.
Nikada neće priznati drugarici iz klupe, Jeleni da je zaljubljen u nju, pošto mu  je Predrag, najjaci dečak u školi pred svima iz razreda opalio šamar, a on ne razmišljajući o tome kako da vrati, prvo se okrenuo prema Jeleni , pogledavši dali je to ona videla.
Kada se osvestio i skupio hrabrosti da mu vrati, Predrag mu  profesionalno udario jos jedan jači, od čega mu se zavrtelo u glavi toliko, da je pao na zemlju.
Sutradan ih je video na šetalištu kako se drže za ruke, a pričalo se i da su "profurali", a Predrag se bahato hvalio kako mu dozvoljava da je "dira" !
Moraće da se snalazi sam, svojom lukavošću i inteligencijom, da vodi gerilsku bitku.
Prvo će morati da počne da trenira neki individualni sport- gde ga neće birati!
Najbolje neki borilački sport, koji će mu, kao i meni džudo, biti prvo oružije za početak dugogodišnje borbe!- pomisli Maša.

Onda , pošto neće moći određeni period da hvata na izgled, moraće da počne da čita, sve što mu padne pod ruku, da uči da recituje, glumi, priča i prepričava svoje i pomalo tuđe doživljaje na zanimljiv način.
Moraće da nauči da bez straha od odbijanja prilazi devojkama sa najmaštovitijim dosetkama, pošto one njemu sigurno neće prilaziti prve!
Ima puno da radi i da trpi taj dečak dok se i sam  ne probudi jedno jutro i ne doživi obrnutu Kafkinu "metarmofozu" gde se Gregor Semsa pretvara u "ogromna kukca" , a Maša iz rahitičnog decaka u mišićavog momka sa sposobnostima da zavodi, osvaja i da bude u tražen u svakom društvu od seljaka, radnika, preko kriminalaca i pravih mafijaša, agenata, do profesora ,doktora i inženjera.
I Andersenovo "Ružno pače" postaje labud, ali ne... najlepša knjiga mi je ipak "Mali princ" od Antoan de SentEgziperija - pomisli Maša  i poče da plače!

To nije bio plač, nego ropac, koji vrativši mu sećanje na sebe samog i dugogodišnju borbu da  postane nešto drugo, ukazao mu je da je otišao predaleko, da je počeo i on da povređuje ljude oko sebe i da je izgubio razumevanje za one koji su slabiji!
Pobedio je i povredio konačno samoga sebe!
U duši je još uvek bio ranjivo dete ,  to je znao, i  kod sebe prezirao, kao i sve ljudske slabosti koje bi mu se javljale.

Sada su suze spirale i poslednje naslage i tragove toga!
Od sada će sve biti malo drugačije i bolje- odluči Maša!

Čiko šta vam je -upita ga zabrinuto i pomalo uplašeno dečak, zatečen ovim prizorom.
Ništa , nešto sam se setio, ustvari podsetio si me na nekoga, pa sam se raznežio...
Na koga? –upita dečak.
Na mog sina, nešto  mi sada nedostaje- slaga Maša da bi izbegao dalje objašnjavanje.
Ustao je i obrisao lice od suza, povrativši pribranost.
Idem nazad ka brodu,moji sigurno brinu, a ko šisa gumenjak, ionako nije valjao, a ti i deda svratite kasnije na pivo i sok, mi smo uzvodno od vas, nemožete da nas promašite!-reče Maša dečaku.



Ej , stanite, pa evo mi ga deda, vraća se, sada ćete da ga upoznate!- uskliknu dečak.
Izgleda mnogo voli tog dedu- pomisli Maša i zapita se šta li je sa roditeljima tog decaka...

Ustao je sa stolice i krenuo ka tom starijem čoveku da se upozna , ali kako je bio okrenut ka suncu nije mogao da razazna njegov lik sve dok se ovaj ne približi sasvim blizu...
Evo ovo je moj deda!- reče sa ponosom dečak.
Zdravo mi bio momče, ja sam deda Ilija!
Maša  potpuno bled pruži ruku jedva podignuvši je!
To je bio njegov deda! 
Pogledao je bolje dečaka- to je bio on pre trideset godina!
Prvo ga je prosla jeza duž kičme do mozga, pa kroz ruke, da bi se zatim tlo zaljuljalo pod njim i potpuno izgubio svest.
Posle, ni sam ne zna koliko vremena ,osetio je lupkanje po licu i u daljini  čuo dozivanje i viku.

Bože, šta da mu radim? Mašo, Mašoo molim te ustani. Ljubavi , molim te. Čuo je i dečiji plač...tata!
Tada se osvestio , pogledao iznad sebe i video  Nanu i decu, a Roki ga je ratnom tehnikom oživljavanja držao po strance sa glavom na svojim  kolenima.
Sad je ok, ustaj junače!- iskusno  reče Roki, kao komandu!
Maša dok se ispravljao na kolena jednim pokretom zagrli ženu i svo troje dece.
Kao da su mu se ruke produžile , ili ih je toliko stego , da svo četvoro stadoše u njegov zagrljaj!
Kako si me samo zabrinuo!-reče Nana dok su se deca smirivala od plača.
Ljubavi , kako si, jesi li sada dobro?
Veruj mi, nikada u životu nisam bio bolje!


Marko Korica
Calypso2
09.08.2011

Medju Vukovima imamo dobrog pisca!

Prelepa priča,uzivao sam čitajući je !

Calypso2   

Hvala kolege, ja sam pisac u pokusaju, tako da (jos jednom) ovo sto napisete ne hrani sujetu, nego mi je podsticaj da napisem jos nesto 

Prija uz prvu jutarnju 

pa dobro jutro i hvala 

I mene priča podseti na nekog i natera mi suze na oči.
Ako ima još neka,slobodno piši,pa neka se i raspi.dim!

hahaha e dobar si majke mi, nasmeja me (mada ja tebe rasplaka) za ono da se raspi.dis , hvala, pozdrav   

svaka čast. prelepa priča.

Hvala 

Sve pohvale calypso2,  koliko ja mogu  da  zaključim  ovo nije  pisanje u pokušaju,  ovo je  u punom  galopu. Vrlo  darovito, nisu  svi u  stanju da  ožive  reči. Od ranog  detinjstva  sam voleo da čitam, i najdraži  pisci  su meni oni  koji  znaju  da ožive  reč. Hvala.

pa Backo hvala lepo na pohvalama, ja pisem i za sebe, ali najvise -za druge i mogu iskreno da kazem da prijaju tvoje reci i daju mi sigurnost i podstrek da pisem dalje.Hvala