Здраво пецарошки народе,
Прву дозволу за пецање, добио сам од свог Оца, 15 минута по свом рођењу.
Одрастао сам на Умци, уз Саву, чамце, и пецароше. Сваке године већ крајем пролећа правио се пецарошки камп, у коме је било преко 20-так породица, и ту се бивало до саме зиме. Никада прибор нисмо носили кући, никада ништа ту није никоме зафалило, то је било неко друго време.
На тим теренима пецам тек неких 45 година. Реално речено, до почетка 90-тих, терени од Остружнице па до нешто изнад Баричке аде, били су сан снова. Само Дубоко, ако постоји пецарошки рај, то су били ти терени. Акценат је на били.
Прво су почели да дивљају неки чудни људи са мрежама, па онда редом како то иначе иде. Сва мрестилишта на овим теренима су уништена, на обе стране обале. Знао сам са пријатељима да прођем сонаром обе обале од Умке до Баричке аде, и да за сво то време не видимо нити једну једину рибу. То се дешавало раних 2000-тих. Терени су почели да буду пуни неког чудног, дивљег света. Шта су затекли, то су уништили.
Ја сам у самом Дубоком пецао десетинама година, имао сам место које сам хранио 12 година без престанка, дигао сам руке 2003-ће, и после те сезоне, нисам више сишао на те обале. Немам више живаца, а немам ни воље да се више нервирам.
Сви терени уз обалу од Остружнице до Дубоког, пренатрпани су сплавовима, од ових што "воле воду". Ту и тамо се човек може негде уденути, али је то све постало без смисла. Ако ниси стално на води, немој дангубити да храниш место, и буди увек спреман на свађу. Видећеш и сам зашто.
Природа се некако опоравља од ових дивљих људи, али све теже и теже. И даље се ту може лепо пецати, свим техникама пецања.
Видим данима да се гужвају онде код фабрике картона, пецароша има стално, ваљда нешто и упецају.
Једног дана, можда се све врати у нормалу, па и људи. Тада ћемо сви поново уживати на овим теренима.
Поздрав пријатељи.
