Januar... 3 izlaska ja mislim preko 20 sarana.. Na slikama je Kristijan, jedan od najboljih sarandzija okoline!!

Sjajni komadi. Na koji mamac su dosli ako nije tajna?

samo na kvalitetne bojle.. esterblend, hot demon, robin red...i slicne..

Dooobra!!!
Tek ce da bude zanimljivo kad otopli pa se i somici razmrdaju!!! 

Jedva cekam vec to da razdrmaju

za sad evo par krokodila!!

Danas 4 i jos 2 akcije








Juce jedna

Debele mame se spremaju za mrest

Znaci ima i somcadi ?! lepo ..lepo :) ..predivan ambijent !

Da malo oživimo temu ovog predivnog jezera!

Autor teksta Adam Mesić (Ady)

Posle  godinu dana dogovaranja, otkazivanja, planiranja... došao je konačno taj dugo željeni trenutak. Konačno su se vremenski uslovi i slobodni dani poklopili Dekiju i mojoj malenkosti da odemo na kampovanje na Del Sol! Četri nezaboravna dana na ovoj prelepoj vodi bili su pravi praznik za dušu (za oči, pluća i pecaroški užitak da ni ne pominjem).

Za one koji nisu upoznati, Del Sol je komercijalni revir, nastao prokopavanjem zemljišta oko podzemnih izvora, nalazi se u ataru sela Svilojevo, na nekoliko kilometara od Apatina. Ovde moram da zastanem na trenutak i malo prokomentarišem ono ,,revir" u prethodnoj rečenici. Mnogima od vas ta reč odmah izaziva negativne konotacije i asocijacije tipa ,,ribnjak", ,,kada", ,,lavor" i sl. Moram odmah da pokušam da razuverim sve one koji o tzv. revirima nemaju pozitivno mišljenje i koji su imali iskustva samo sa malim, zatvorenim vodama. Del Sol je nešto potpuno drugo. Pre svega se po svojoj veličini i razuđenosti obale razlikuje od svih tih ,,kada" i ,,lavora". Na Del Solu ne funkcioniše princip ,,sednem gde god, turim bilo koji mamac i eto ribe". Ovde se tiba mora tražiti, mamac i prezentacija znati odabrati i tek tada se možemo nadati ulovu. A to nije zbog siromašnog ribljeg fonda! Ni u kom slučaju! Nego zato, što ovaj revir najviše podseća na neku divlju vodu, prirodno jezero sa svim njegovim karakteristikama i navikama u ponašanju i ishrani ribe. Ovdašnje ribe nisu sterilni ribnjački šarani nego ribe donete i ubačene sa divljih voda, koje su zadržale svoje prirodne instinkte za hranjenjem, razmnožavanjem i preživljavanjem. Zato se ovde i manji šarani od kilo – kilo ipo bore na udici kao primerci od pet i više kila na drugim komercijalnim vodama.





























Možda ću vam rečima najbolje dočarati osećaj pecanja na Del Solu ako ga uporedim sa onim filmićima koje smo svi gledali na Youtube-u o onim prelepim engleskim privatnim vodama, gde imamo sve, počev od prelepe, travom obrasle obale, pojasima trske u priobalju, ostrvima obraslim kojekakvom vegetacijom, ostrvima lokvanja u vodi, čistom, gotovo prozirnom vodom bogatom hranom i kiseonikom, razuđenom obalom, dnom različite dubine, od 70-ak cm do tri metra... Još kad za koju godinu stabla, koja su posađena po celoj obali jezera poodrastu i počnu da prave hlad, Del Sol će postati definitivno najlepša komercijalna voda u našoj zemlji. Ako ne i šire! A sve to je postignuto ogromnim trudom, zalaganjem i uloženim radom ljubaznog i predusretljivog domaćina, Danijela Rižanjija i njegove porodice. Danijel svakom novopridošlom gostu u startu preporuči da obiđe najpre jezero, vidi gde, šta i kako, pa tek onda odluči gde će da se smesti i peca. Jer u različitom dobu godine, riba je koncentrisana na različitim delovima jezera i potrebno je imati podosta pecaroškog znanja iz oblasti ,,čitanje vode" da bi se izabralo najbolje mesto i imao uspešan pecaroški dan. Danijel svima ispriča neke od osnovnih karakteristika vode, dna, bogatsvo ribljeg fonda, stanje vezano za apetit ribe, čak i koji od mamaca proteklih dana najbolje uzima. Po tim stvarima, kao i po gore navedenim, Del Sol se ponajviše i razlikuje od svih ostalih komercijalnih voda kod nas i upravo zato je i budućnost jezera svetla i izvesna, za razliku od nekih, ne bih da ih imenujem, koja se nalaze u okolini Beograda, gde pristup vlasnika ,,daj da zaradim što više odmah i sad, a boli me uvce da nešto uložim i radim" i koja su već platila i plaćaju danak takvom ,,gazdovanju".

Vrativši se na našu malu avanturu... Definitivno moram da kupim karavana! Pribor za pecanja, hrana i mamci, kompletna kamp oprema, hrana i voda za nas dvojicu i eto auta toliko prepunjenog da leži na putu i čini nemogućim gledanje kroz centralni retrovizor! 180-ak kilometara puta prelazimo za nekih dva ipo sata i stižemo na cilj!
U startu mi moral pada ne na nulu, nego ulazi u minus fazu kada vidim 150 metara dugačak mostić od dasaka kojim se prilazi jezeru, a upadam u pravi bedak kada mi Deki pokazuje mesto koje je odredio za kampovanje. Dodatnih petsto-šesto metara puta po obali! Videvši moj izbezumljen pogled koji je verovatno govorio (čuj, govorio – munje su mi izbijale iz očiju!) da ću imati bliske kontakte sa svim ženskim članovima njegove šire familije, teši me da za transport stvari do planiranog mesta na raspolaganju imamo kolica. Ona zidarska, sa jednim točkićem napred. Za one koji su se u životu sa tom transportnom napravom sretali i koristili je, ovo verovatno zvuči kao super olakšavajuća okolnost. Ali oni koji su ta kolica do sada samo viđali i nemaju blage veze kako se ona tovare, voze i natovarena ponašaju, prenošenje stvari preko uskog mostića i po truckavm priobalju uopšte nije nikakav fun...štaviše! Mala noćna mora! Još kad to morate da ponovite tri puta...vezano...sa sve vađenjem...stvari iz kola...



Psujem, vukljam i znojim se praćen Davorovim i Rašinim (Energoteam-ovci koji su već u svitanje stigli i peglaju šarane) smehom i tešenjem... Razmišljam nešto, ako sam troja punih kolica stvari dovlačio (znači tri kruga tamo i nazad morao da napravim), koliko bih puta bez njih morao da idem? Utešen tom mišlju, mokar kao da sam se obučen kupao, sedam da odmorim i posvetim se razgledanju vode i okoliša. Umor, nervozu, ljutnju u momentu raspršuje osećaj blaženog mira koji okružuje ovo mesto. Stvarno je prelepo a Deki je izabrao savršeno mesto za kamp.














Dvoumim se da li prvo da zabacim, da zamešam hranu ili da podignem šator. Odlučujem se za ovo potonje jer znam da ako krene riba – spavaću u stolici pod vedrim nebom, što i nije baš neki feeling, ako se uzme u obzir količina komaraca koja je ove godine premašila stopu prirasta od 1.000.000% a prride i noćne temperature. Krivim kočiće, zabadam ih pogrešno, dušek naduvavam samo ofrlje, ubacujem stvari u šator grđe neg' što kesu sa smećem bacam u kontejner i grozničavao rasklapam redom rod pod i štapove, zamešavam hranu i mozgam gde da zabacim. Deki se odlučuje za Döme Gábor MH Pellet feedere naoružane sa Preston Innovations Inception-ima (koje uveče zamenjuje za Spro Hardlinere), lubeničarke puni nakvašenim peletima i mamči boilama i peletima.







Dok sam ja raspakovao svoje Endure, već vadi prvog šarka od cca 3 kg. Lep nagoveštaj predstojećih dešavanja.





Zatim kreće pravo fizikalisanje. Ređaju se ulovi kao na traci. Jedinke od kilo do 8 kilograma dolaze naizmenično i često su oba štapa svakome na suvom. U smiraj dana, uz zatišje od vetra, kreće prava najezda komaraca! Kao po pravilu, riba tada najbolje uzima naše mamce. Šta god da smo stavili na udicu, bilo kukuruz, bilo pelete, bilo boile, bilo kombinacije ponuđenih mamaca, šarani se pohlepno zaleću već po udaru hranilice u vodu. Međutim, komadi su usitnili i preovlađuju oni do kilo. Padanjem mraka komarci prestaju ali i do tada sprinterski tempo pecanja. Vetar okreće na severni, navlače se oblaci. Nadamo se da će prestankom aktivnosti onih sitnijih, početi da se javljaju ,,ređi ali krupniji" komadi. To se pokazalo ispravnim i počeli smo da dobijamo jedinke od 5 do 8 kg.





Reflektori sa druge strane odlično osvetljavaju i baterijske lampe, tzv. ,,rudarke" – za na čelo, palimo samo da bismo stavili mamac na dlaku.



Oko pola jedanaest, potpuno smlaćeni od umora, što od ranog ustajanja, što od pakovanja i cimanja, što od fizikalisanja sa ribama, odlučujemo da ,,call it a day" i navijemo telefone da nas bude u pet. Odlazak na počinak posle ,,samo još ove pljuge" ubrzavaju prve kapi kiše. Doduvavam svoj ,,howercraft" od 205 x 205 cm i pokušavam da nađem položaj gde mi glava ili noge ne dodiruju hladne stranice šatora. Oko 2h nas budi jak pljusak, koji na sreću, kratko traje. Šum vetra i dobovanje kapi kiše, koji tako umirujuće i uspavljujuće deluju razbijaju zavijanja šakala, kojih u okolini ima baš dosta, i oglašavanje neke životinje čiji glas najviše podseća na glas laveža matorog, promuklog psa. Mudro sam sutradan zaključio da bi to morao biti jazavac, prenebregnuvši činjenicu da on živi u šumi. Na odlasku smo saznali, uz Danijelov smeh na moju glupost, da je to u stvari ljubavni zov srndaća. Hmmm, sedi, 1 iz PPD! (za neupućeno, to je skraćenica od jednog starog školskog predmeta koji se u ono vreme zvao Poznavanje Prirode i Društva).
Teškom mukom ustajem iz svog bivaka, praćen bolom u nekim mišićima za koje nisam ni znao da ih imam, što od prethodnog dana, što od noći provedene na poluispuštenom i deformisanom dušeku. Bljutav ukus duvana u ustima razbijam novom cigaretom i jutarnjom kafom i divim se prelepom svitanju sunca iza svilojevskog crkvenog tornja. Sada već opušteno (znam da me čekaju još skoro 3 dana pecanja) mamčim udice i zabacujem. Nova sesija može da počne. Repriza jučerašnjeg dana. Udarac za udarcem, šaran za šaranom. Meredovi ne stižu ne da se osuše, nego ni da se ocede od prethodne ribe a već su ponovo u vodi, u borbenom položaju.






Na svakih deset uhvaćenih šarančića dolazi jedan pažnje vredan primerak. Međutim, i vađenje onih od kilo ipo predstavlja pravi užitak jer iziskuje dosta rada i snage, pošto se bore kao barem tri puta krupniji. Posle doručka, zavaljen u stolicu, umoran od rada, loše prospavane noći, ophrvava me sanak. Iz sna me povremeno bude bućkanja netom privučenih i zamaranih šarana. Kako je čoveku malo zdravog sna potrebno da se potpuno okrepi i naoruža novim elanom. Ustajem i kao da preuzimam smenu od kolege u fabrici, na liniji, nastavljam tamo gde je Deki zastao, pošto je i njegovim leđima, rukama i nogama potreban odmor. Ovakvo pecanje šarana iziskuje bašbaš dobru fizičku kondiciju! Koliko smo samo čučnjeva uradili u toku ova nepuna četri dana, toliko, barem ja, nisam uradio u poslednjih deset godina sve ukupno.
Popodne razrađujemo strategiju. Malo drugačiju od one koju smo do tada koristili. Jer ovde nije poenta uhvatiti šarana, nego je poenta probati izbeći sitnog šarana i prevariti onog od 10+ kg ili eventualno amura, kojeg ima baš dosta. I to vrlo krupnih komada. Obojica po jedan štap zabacujemo tik uz našu stranu obale, dalje od nas a drugu pod drugu obalu. Mamčimo ih sa po nekoliko zrna kukuruza, neutralne ili arome anisa, meda, vanile i trave. Na žalost, šarančići su svuda i uvek su budni i gladni. Jedu sve i ne pitaju koliki je mamac i da li je namenjan njima. Skoro pa kao cverglani!






Blago razočarani neispunjenjem našeg plana, umorni od duge, celodnevne aktivnosti, razmišljamo da li da ostavimo zabačene štapove sa upaljenim biperima i nadamo se udarcu prave ribe. Ipak odlučujemo da nam je čvrst i miran san bitniji od skakanja na signale, izvesno, sitnih šarana, pa se odlučujemo da ipak ostavimo štapove na suvom i odemo na zasluženi odmor. Bezuspešno pokušavam da umesto ,,howercrafta" u šator uguram bedchair pa se odlučujem da naduvam mali dušek, kojeg sam, srećom, poneo. Muči me glavobolja uzrokovana blagim vidom sunčanice. Džaba suncobran ispod kojeg mi je stolica iz koje pecam, kada veći deo vremena provodim na platformi vadeći ribu ili asistirajući meredovom.
Drugo jutro još lepše od prvog, bez daška vetra, voda kao ogledalo išpartana talasima od konstantnog ,,kupanja" šarana... Idilična slika za svakog pecaroša i pravog ljubitelja prirode. A što se tiče pecanja – ista meta, isto rastojanje. Zabac, brojim do 60, udarac, šaran! Odlučujemo da koristimo isključivo taktiku pecanja uz obale, nadavši se da ćemo da eliminišemo sitnije primerke i selektujemo krupnu ribu. Samo delimično uspevamo u nameri, jer sitnog šarana ima kao pleve i posvuda se kreću. Umesto hranilice stavljamo olova ili zabacujemo prazne hranilice. Eksperimentišemo sa svime čime raspolažemo i kao rezultat dobijamo nekoliko prelepih riba, izuzetno zdravih i u odličnoj kondiciji.









Bacanje bilo kakve hrane (praćkali smo boilama veličine 20 mm!!!) rezultira grupisanjem sitnijih jedinki. Deki je čak probao taktiku koju je izradio na osnovu Danijelove priče, gde je prilikom košenja trave u priobalju, deo pokošene trave koji je upadao u vodu gotovo odmah bivao pojeden od strane vrlo krupnih amura, koje ljudsko prisistvo skoro uopšte ne plaši. Počupao je nekoliko rukohvata trave, bacio u pojas priobalne trske, namamčio udice sa kukuruzom i izdigao mamac do same površine popup boilama. Na žalost, amuri su svi do jednog bili grupisani pod suprotnom obalom, odakle bi ih bilo sasvim nemoguće izvući, jer se između nas i druge obale nalazilo ostrvo, ka kojem su sve krupne ribe, zakačene na daljini, bežale.
Treba li da ponovim da smo do odlaska na počinak imali svako po 50+ komada šarana, veličine od 300-ak grama do 8-10kg? Od amura i onih nekoliko desetina komada šarana koji su teški preko 15kg ili onih nekoliko preko 20 iz jezera ni traga ni glasa. Tačnije, ,,glasa" da, u smislu strahovitog pljuskanja u pojasu oko ševara. Danijel nas, kao i svako veče posećuje, sumirajući utiske, spreman da da neki praktičan savet i pitajući da li nam fali nečega. Saznajemo, tačnije razuverava nas u sumnji, da je u stvari počeo mrest šarana, jer je voda još uvek malo prehladna za to, ali da je svadbeni ples već započeo, pa otud manja zainteresovanost krupnijih komada. Pogotovu na i oko lokacije gde smo podigli kamp. Naime, prirodno mrestilište se nalazi na suprotnoj obali jezera i tamo su počeli da pristižu i da se grupišu svi krupniji komadi ili su na putu ka tamo. Do tamo nismo mogli da dobacimo a na pamet nam nije padalo da premeštamo kamp zbog još pola dana pecanja. Zato se odlučujemo da nam taktika za poslednji dan (tačnije pola dana) bude da na jednom štapu bude olovo umesto hranilice, mamac što većeg gabarita, zabačen ,,u margine" a da drugim peckamo sitniju ribu, dokle izdržimo.
Plan ostvarujemo više nego efikasno, Na svakih pola sata – sat, na štap zabačen ,,u margine" dobijamo ,,ozbiljnu" ribu a u međuvremenu ,,nabijamo kondiciju" šarančićima. Svaku pauzu između udaraca dužu od 5 minuta iskorišćavamo da spakujemo po neki deo opreme i kampa. A to, da su pauze duže od 5 minuta, može da znači da se ili mamac i predvez upetljao ili da su rakovi (kojih ima baš dosta – što najbolje govori o kvalitetu vode) skinuli mamac. Mislim da je vredno izdvojiti momenat, kada sam u trenutku ,,očaja" Enduru odličio da zamenim Power Feeder-om u dužini 420, naoružanu olovom od 50g i udicom veličine 4, namamčenom sa dva zrna cukkovog kukuruza arome anisa, zabacio na par metara od suprotne obale, nadajući se da ću eventualno zakačenu ribu uspeti da skrenem od, po pravilu, bega iza ostrva i pojasa podvodnog korenja trske. Pakujući stvari, leđima okrenut štapovima, iz razmišljanja me budi besomučno zujanje drila i udarac ,,majmunčeta" u blank štapa. Kako sam podigao štap iz držača dobijam kontru, takvu da me povija unapred u struku!!! Dodatno otpuštam dril i krećem par koraka obalom da bih imao bolji ugao u pokušaju skretanja ribe sa zamišljene putanje iza ostrva, obaram štap ka vodi i polako prstom pridržavam špulnu da bih izvršio veći pritisak na ribu. Uzalud! Ona ide kuda je naumila! Nisam nikada video da Power Feeder može tako i toliko da se savije. I to sa vrhom od 3 Oz!!! U prvom naletu mi je odmah izvukla nekih 20-ak metara najlona kada je malo usporila, promenila pravac od ka iza ostrva na suprotnu stranu. Brzo kupim najlona koliko mogu spreman na sledeći beg. On je ubrzo usledio, ponovo prema ostrvu, ali ovaj put sa sa bočne strane. Znao sam da tu postoji veliki pojas pokošene trske, čiji ,,panjevu" su prosto popločali dno. Pokušavam pozicioniranjem na obali i pridržavanjem špulne da je odvratim od te namere ali ne da nisam imao šanse nego ni nula promila! Riba je tolika da jednostavno ide gde ona hoće. Samo sam se nadao da je dobro ubodena, jer sam u pribor imao bezrezervno poverenje. Ogromna mašinica Gold Star veličine 6000, sa 10+1 kugličnim ležajem, izuzetno preciznim drilom, namotanim najlonom debljine 0.28 (znam, blasfemija, ali su taj štap i mašinica bili namenjeni raketiranju) su mi pružali sigurnost pa sam malo jači pritisak probao da izvršim na ribu. Avaj! Znate onaj grozan osećaj kada po nategnutom najlonu osetite kako struže po nekim preprekama? Pokušavam to da izbegnem tako što se penjem na najviši deo obale i podižem štap maksimalno koliko mogu, ali jednostavno ne uspevam da podignem štap i ispravim ruke. Uspevam tek kada još popustih dril, ali time automatski i smanjujem pritisak na ribu pa ona nezaustavljivo zalazi sve dublje u pojas podvodnog krša. Kao epilog, najlon se naglo opušta i riba spada! Tiiiinnnggg! Ode sanak pusti i osta nedosanjan! Posmatrah na klecavim kolenim još koji trenutak ogromne talase koji je napravila riba mahnuvši mi repnim perajem u plićaku uz ostrvo, poručivši mi: drugi put, sucker! Iz trenutno nastalog bedaka me osvešćuje novi udarac majmunčeta o blank uz tršćak na našoj obali zabačene Endure. Ponovo lepa riba! Znajući da je već došlo vreme polaska, da je već sve popakovano i da su štapovi ostali poslednji za pakovanje, čvrsto sam rešen da ovu ribu upecam po svaku cenu jer znam da je ona ,,za ispis". Maksimalno otpuštam dril i uživam u svakom trenutku borbe sa kraljevićem Del Sola. Prepušten sam sebi, pošto je Deki, videvši kako ,,cinculiram" odlučio da ode po kolica i počne da nosi svoje stvari do kola. Ne pada mi teško, jer želim svaki trenutak da pohranim na ,,hard disk" i da taj trenutak bude podugačak. Begovi ribe i povraćaji najlona se smenjuju, sve je bliža obali i u plićaku se podižu oblaci mulja koje podivljala riba podiže. Na svakih njenih 3 metra bega ja namotavam 5 metara najlona. Posle skoro petnaestominutne borbe, pred meredovom je prelep golać.





Prvi kontakt sa vazduhom i površinom vode, novi nalet snage i beg od desetak metara. Drugo uzimanje vazduha i riba jeć dobrano ošamućena ali ne i savladana. Instinkt za samoodržanjem je čudo. Novi beg, sada već nešto slabiji i novo privlačenje na dužinu meredova. Još jedan udah atmosferskog vazduha je dodatno omamljuje i riba je u meredovu. Utom eto i Dekija koji misli da je to neka druga riba a ne ona koju sam zakačio još dok je on kretao ka kolima. Ali on me razume! I on je ostavio još jedan štap zabačen ,,za ispis". Delimo istu strast i ljubav prema šaranolovu! Slikanje, poljubac za rastanak u obraz izuzetnog primerka svoje vrste u naponu zdravlje i snage uz želju i obećanje da ćemo se još koji put sresti.

A onda mučno prizemljenje sa oblaka euforije, tovarenje kolica, ponovno fizikalisanje ka autu. Prva tura, druga tura: ,,neću i treći put da se vraćam, taman crko tegleći!" Bolje bi mi bilo da nisam ovan u horoskopu. Mnogo bih lepše i lakše kroz život prolazio! U nekoliko navrata umalo sa sve kolicima da završim u jendeku podno mostića. ,,Malo rukah, malena i snaga". A kolica teška, pretovarena. Ruke zauzete, na leđima ,,puška" sa 5 štapova (koji moj sam toliko nosio, psovah sebe u sebi a bome i naglas), držačima, tripodom, rod podom,  meredovom...ma milina jedna od 10-ak kila. Sad barem kupih školu pa znam šta ću da nosim sledeći put! A da li će biti sledećeg puta? Obavezno!!! Da li na jesen ili kad god, ali biće! Definitivno! Del Sol me je potpuno kupio i omađijao svojom lepotom, ribljim fondom ali i izazovom pred koji stavlja pecaroša. A pride mi je ono ,,krme" od, po mojoj proceni barem 15kg ostalo dužno. A ja dugove uvek uredno vraćam! Do sledećeg susreta veliki i srdačni pozdrav i hvala Del Solu i Danijelu! C U soon!





Autor teksta: Adam Mesić
Tekst preuzet sa www.feeder.rs

fantastican izvestaj!

Svaka cast za izvestaj uzivao sam kao da sam bio na vodi :) Interesujeme da li je i dalje cena 500 din po stapu? I da li se mesta rezervisu i koliko unapred konkretno za vikend, hvala

pravi uzitak za sarandzije...

  Da li je neko bio skoro, šta se dešava?

Na koji mamac najbolje radi saran,na koju aromu boile i da li radi na kukuruz i da li je dozvoljeno koriscenje rakete spod? Unapred hvala.

Jel moze mali update i trebalo bi da se proveri izgleda da je istekao hosting za www.oazis-delsol.com, vidim da je dostupan domen na godaddy-u.
Hteo bih da organizujem odmor pa da odem na kampovanje tamo par dana, vidim po postovima da nema praškaste hrane, zig zag itd, ali mene isto kao i predraga zanima jel moze da se koristi raketa ili samo pva dolazi u obzir, takodje jel postoji mogućnost kupovine dozvole na više dana/noći 7+, i jel sa tim ima nekog popusta?
Da li je dozvoljeno paliti vatru, roštilj, kotlic i slično ili moze da se korsiti samo plin?
I pitanje za kraj, koliko je udaljena najbliza radnja?
Takodje hteo bih da pohvalim ovog dečka koji je ovo napravio, kao i većina ovih 20 i kusur stranica sam "pojeo" i kako čitam sve više i više zelim da rakslopim tamo kamp na par dana.
Hvala.

Najbliza prodavnica je na oko kilometar i po - dva u Svilojevu.