Svojim tokom kroz Srbiju (od mađarske granice pa dok nam ga dole Rumuni konačno na ,,maznu"), nekih 588km, Dunav je prava, velika ravničarska reka. Na momente podobro šira od 1000m, a negde u ,,Kazanu" zgurana na manje od 100m, prava je ,,žila kucavica" i magnet koji neodoljivo privlači ribolovce sa svih strana zemlje Srbije.

Vekovima je na svojim obalama pravio razne ,,ujdurme" i ,,vragolije" (meandri, mrtvaje, bare, ade i rukavci), da bi konačno izgradnjom sistema za navodnjavanje (Dunav-Tisa-Dunav), utvrđivanjem obala i podizanjem nasipa, i na kraju izgradnjom dve hidrocentrale (Đerdap 1 i 2), morao da potpiše ,,kapitulaciju" (doduše, zna On i dan-danas da se na kratko uzjoguni i odbije ,,saradnju", ali to više nije ni iz daleka onaj stari, divlji Dunav).

Za nas pecaroše, sem niskih, pitomih obala, obraslih vrbom, topolom i jasenom, uglavnom tvrdog, ilovičastog dna ili peskovitog i šljunkovitog, a u donjem toku (od Golupca pa naniže) kamenitih, strmih obala, naročito su interesantne ade i Dunavci koje on na svom putu stvara. Današnju priču posvetio bih upravo tim Dunavcima, ,,slepim crevima" ovog evropskog džina. Dobar deo nas je svoju ribolovnu karijeru započeo baš na nekom od njih. Obilje ribe koja u njima nalazi hranu i utočište uvek je predstavljalo izazov, kako za apsolutne početnike, tako i za osvedočene majstore udice.

Ako probamo da izvršimo neku letimičnu analizu svih većih Dunavaca na teritoriji Srbije, pronaćićemo veoma velike sličnosti. Prvo, to je gotovo identična ,,struktura" samih Dunavaca. Nastali kao rukavci Dunava, koji su se vremenom menjali i gubili odlike rečnog toka. Zasipanjem obala i rečnog dna peskom, muljem i ostalim materijalom koji Dunav sa sobom donosi, izgubili su tok i protok vode (masa njih je vremenom zasuta sa jednog kraja, obično uzvodnog, bilo prirodnim putem, bilo da je u to čovek umešao svoje prste bacajući zemlju, šut, otpad i sve ono što je vremenom dovelo do zatvaranja Dunavaca i pretvaranju istih u prave male mrtvaje). Obrasli gustim šumama, ponekad sličnim pravim malim prašumama, predstavljaju izgubljeni raj za jata komaraca, ali i jata riba i ribolovaca (ovi poslednji se ipak kreću u formacijama nešto drugačijim od jata, ali ipak podjednako ,,opasnim"). Jedno vreme sam čak bio ubeđen da tamo gde nema komaraca, nema ni ribe (da li sam pogrešio prosudite sami). Usled erozije obala veliki broj stabala na obalama Dunavaca, pre ili kasnije, završi u vodi i svojom krošnjom čini idealno skrovište raznolikom ribljem svetu koji po njemu pliva (one koji su mislili da se po Dunavcu voza samo Marija, moram ovim putem da razočaram - nisam imao priliku da je sretnem...).

Odsustvo protoka vode vremenom je dovelo i do bujanja podvodne vegetacije, trave, drezge, lokvanja i ,,žabokrečine", što je te vode pretvorilo u neugledne baruštine interesantne samo komarcima, žabama, barskim pticama, zmijama i onim najupornijim ribolovnim fanaticima koji na njima još uvek znaju da ,,napipaju" pozamašnu štuku ili nekog debeljuškastog šarana. Što se ribljeg fonda na Dunavcima tiče, i on je kao preslikan. Uglavnom ga sačinjavaju sve vrste bele ribe koje se nalaze i u Dunavu (deverika, kesega, babuška, kaugler, bodorka, crvenperka, te poneki ,,preživeli" linjak ili barski karaš), zatim bandari i grgeči (uz poneku ,,doseljenu" sunčicu i cverglana), a sem njih, u svojim vodama (ne baš nešto izrazito dubokim) kriju i lepe šarane i gomile štuka raznih ,,kalibara". Oko ušća Dunavaca u glavni tok Dunava mogu se lepo pecati som i smuđ, i naravno neizbežni bucov, koji posećuju takva mesta u potrazi za jatima kedera koji se previše osmele, pa se iz Dunavca uključe u glavni tok (nešto slično tatinoj šmizli koja u novom ,,Puntu" utrči u kružni tok na Slaviji – ni sama ne zna šta ju je snašlo...). Dublje u Dunavcu retko ćete ih naći (pogotovu smuđa koji preferira brži, jači tok sa dosta kiseonika). Poneki som ili krupniji bucov se odvaže da dublje zagaze u ,,carstvo" gazdarice štuje, ali se ne zadržavaju previše, sem u periodima izuzetno visokog vodostaja. Gomile granja, panjeva, vodene trave i drezge su teritorija g-đe štuje. Tu je ona neprikosnoveni vladar. Možete je loviti bukvalno svim dozvoljenim tehnikama (dubinka i balerina, varalica, ,,muvanje"), mada se u sam ambijent Dunavca (po meni) nekako najviše uklapa ,,balerina". Drečavi plovak jedri u blizini nekog potopljenog stabla ili trave, i već u sledećem trenutku nestaje ispod površine... Uši pucaju od adrenalina... Međutim, ko ne žali svoje varalice, na ovakvim mestima može doći i do trofeja svog života (O.K., zavisi od životnog doba u kom se dotični nalazi, ali i od veličine štuke koju on smatra za trofej, ali nije bitno...).

Na redovno i obilno hranjenim mestima sasvim lepo se može napuniti čuvarka krupnim deverikama i babuškama (za sada se linjak i barski karaš u cilju povećanja brojnosti vrste ipak moraju vratiti u vodu), a uz malo strpljenja, upornosti, ali boga mi i sreće, na obali se može zakoprcati debeljuškasti šaran ili amur. Kad podvučete ispod svega ovoga crtu,rezultat će uvek biti pozitivan što se ribolova na Dunavcima tiče. Kao mnogo mlađi (i luđi) znao sam da krenem zorom ranom na Ilićev Dunavac ,,naoružan" sa tri štapa (60-80gr) i tri mašinice sa rezervnim špulnama. Jedna kombinacija najloni 0,25mm (za deveriku, babušku i linjaka), a druga 0,35mm (normalno, za štuku).


Dunavci su za krivolov pogotovu ,,interesantni" zimi, kada se iz glavnog toka u njih sklanja gotovo sva bela riba sa te teritorije, zatim šaran koji u mulju i granju na dnu sebi pravi krtoge, ali i grabljivice koje za njima kreću na ,,jeftinu" gozbu (koliko je jeftina utvrdiće same kada iza nekog potopljenog stabla natrče na ,,barakudu" okca 30mm). S proleća, kad Dunav ,,podivlja" i nadođe ,,za sve pare", priča se ponavlja... Dunavci se napune svežom vodom i još svežijom ribom, štuka i smuđ počnu sebi da traže neku pogodnu ,,garsonjeru" da odrade posao na brzaka, a šaran razmrdava stare kosti u potrazi za nekim budžakom gde će da namami onu zgodnu ,,komšinicu" koju je snimio jesenas na štrafti (ako je neki ,,alas" nije ,,uvaljao" za Sv. Nikolu). Normalno, mreže (i ostali ,,alat") su još uvek tu...

Mnogo će vode proteći Dunavom (nešto malo manje Dunavcima) dok nam dođe iz ,,onoga u ono", i shvatimo kakvo prirodno blago imamo i nemilice uništavamo. Kostolački, Ilićev, Jojkićev, Dudin, Ivanovo, ,,Ponjavica", Pečanski, Gajački, Gardinovački i mnogi drugi Dunavci (koje za sada nisam ,,overio", pa da ih unapred ne ,,olajavam") lagano umiru... Zasipa ih mulj, granje i pesak, zasipamo ih i mi svim što nam pod ruku dođe. Tamanimo ribu svim mogućim sredstvima, kao da sutra ne postoji. Plašim se da nije daleko dan kad ćemo svoj podmladak odvesti na obale nekog od gore navedenih Dunavaca, da malo nahrane tek ,,ispilele" komarce, i da okruženi đubretom slušaju kreketanje žaba u drezgi. A riba? Šta to beše riba?

Sačuvajmo ove naše Dunavce, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog Marije, da tamburaši ne moraju da menjaju tekst pesme...

Da li je neko skoro prolazio kanalom oko krčedinske Ade,da li je plovan za mali čamac ?