Многи људи и даље не разумеју како ради деривациона МХЕ и како то да имамо километре сувих речних корита. Мени није тешко да стотину пута поновом и покушам да сваки пут будем јаснији него претходни пут.
Водозахват је мини језеро које нема сврху акумулирања воде, већ само скретања воде у цеви.
Вода се ту скреће у цеви и под притиском води до машинске зграде, где су турбине и где се прави електрична енергија.
Добијена енергија је сразмерна производу протока и притиска, па зато имамо тако дугачку цев: ако на 3 км тока река има пад 100 м, то се добија притисак од 100 м висине воденог стуба (плус динамички притисак јер вода тече кроз цев).
Вода за цевовод се узима са дна водозахвата и за цев увек има воде.
Преко те мале бране водозахвата би требало да се прелива вода која остаје реци, али ако је водостај низак за реку нема воде.
Kако би рибе могле да пређу ту брану идући узводно, прави се рибља стаза, низ каскада којима риба може да заобиђе брану.
Ако би се водило рачуна о реци, само мањи део воде би требало да иде ка цевима (рецимо 20-30%), а већи део ка реци. Део тог већег дела би требало да прелива брану, а део да пролази кроз рибљу стазу.
Kако све то у пракси изгледа у Србији?
Већ у тренутку пројектовања се прави злочин према природи, јер се прави нацрт по коме се узима 80-95% воде за МХЕ, а реци оставља свега 5-20%.
Већ ту је катастрофа у најави, пре него што и први багер дође до реке.
У пракси, након што се изгради МХЕ, не поштује се ни ових 5-20%, већ се често сва вода скреће у цеви, чак се и рибља стаза препречује даском да случајно ту не би прошла нека кап.
Зато низводно од водозахвата имамо сува речна корита у дужини од неколико колеметара, а ако нису баш потпуно сува, њима теча нешто мало воде у којој нема ни теоретских услова за живот риба, поготово не пастрмки које воле брзу и хладну воду богату кисеоником.
Након што вода из цеви прође кроз турбине, она се враћа у реку.
Уништен је, дакле, део реке поред цевовода, а цевовод је најчешће дугачак око 3 км.
Након што вода прође кроз турбине, често се одмах налази водозахват за другу у низу МХЕ на истој реци, па идемо Јово наново.
Тако се у пракси деси да на 10 км реке имамо 9-9,5 км цевовода и исто толико сувих километара реке, а само неколико стотина метара "нормалног" тока.
Чак и ако би размак између две МХЕ био већи, опет би било јако лоше по рибе, јер би се та изолована популација (између два сува речна корита) укрштала у сродству (појава у науци звана генетички дрифт), а што неминовно доводи до трајног нестанка читаве популације након неколико генерација.
Početna
Pomoć
Pretraga
E mail
Prijavljivanje
Registracija
