Mula Ibrahim savjetuje Ahmeta Šabu:
,,Zašto ne loviš ribu? Izgleda velika ludost, što i jest, ali postane najveća strast. I brani čovjeka od drugih ludosti. Svijet se može rušiti, a ti ćeš, nepomičan, buljiti u vodu. Najveća mudrost je u životu da čovjek pronađe pravu ludost. Da je vlast pametna, naredila bi svima: udicu u šake, pa na rijeku, lovi ribu! Ne bi bilo buna ni nereda. Kažem ti: lovi ribu, Ahmete Šabo!"

Meša Selimović

nista lepse od pecanja,priroda,voda,kafica,pljugica doooobra stolica zavalim se u camac pobacam stapove iiiii.... boze gospode NIRVANA! blesavo skroz! :) jos ako uspem da zamenim mog neltica za t9 sa kabinom,e onda ce zena da poludi! :)

Zato sto mi je kad odem na vodu mozak na rezervi, potpuno se iskljucim i ne mislim niocemu. Uzivam gledajuci u vodu pa makar nista i ne upecao ceo dan. Kad sve saberem vise volim da izadjem i setam ili sedim uz vodu nego da lovim ribu

Zato sto je to nesto najzdravije!

Jer lov i ribolov dozivljavam kao veoma cvrstu vezu sa prirodom,koja datira od samog covekovog postanka.

Infuzija pozitivne energije, meditacija, jace dejstvo od bensedina.

Klasican virus , koji neke zarazi do  koske, a neki ozdrave ...
Ja sam verovatno hronicno zarazen pa mi nema spasa
Fora je sto je ovaj virus ipak zdrav za imunitet ...Ispira mozak i dusu , a nije ni los ni za odrzavanje kondicije .Iako mnogi misle da je pecanje neaktivna rekreacija , mi znamo da ima tu mnogo akcije ....i reakcije
3. Njutnov zakon u fulu

Nema tu volim - nevolim! To ili jesi - ili samo 'ladiš jajca pored vode!


Отправлено с моего iPad используя Tapatalk

Zato što ne znam da heklam, a i volem da ladim jajca u Savi 

Nisam odan porocima (alkohol se ne racuna  ), ali pecanje bi se moglo svrstati. Kad imam vremena idem  na pecanje i tad mi je lepo, briga me i kuca da gori, ali kad nemam vremena onda se samo motam, razmisljam ''joj samo ovo da prodje necu 10 dana dolaziti sa vode'', gledam sta bih mogao kupiti da budem sto spremniji, iscitavam forum (to mi je neki dop da me smiri malo) itd itd.  E sad kako je sve pocelo, vukovi dragi pojma nemam, nikad niko u porodici nije pecao niti imao stap. Secam se, davno bese kad mi je otac kupio prvi stap, ne znam povod toga al nije ni bitno, na Rumskom vasaru kupljen. Kada sam ugledao stap, do plafona sam skakao, jao ici cu na pecanje konacno, kako god da se to radi zvuci dobro. Eee bar da sam odmah otisao kad sam kupio, ne cekalo se, dugo se cekalo da se namontira, imam stap al nemam najlon... udice itd, itd. Prodje prva, mozda i druga godina vec sam i zaboravio da imam stap kad se jednog dana otac vrati s posla neko od kolega mu namontirao pecaljku. Jaoj srece opet isti osecaj kao kad su mi kupili stap, nisam mogao da docekam kada cemo sledeci put ici da zalivamo papriku, samo tako sam mogao da pecam, pored agregata v6, trese se zemlja kad ga upali. Posle pecanja ni sebe ne cujem do sutradan. Peceljka se nije vadila iz traktora, mislim da sam bio jedino dete u selu koje je volelo da ide na njivu. :) Da je znao sta ce biti 15 godina kasnije verovatno je nikad ne bi kupio. Skoro keva nasla racun od nanoflexa, ozbiljno razmisljali da me kod psihijatra posalju.  Ne znam da objasnim, ali oduvek sam voleo da uhvatim ribu, da vidim onaj odsjaj od sunca sa njene krljusti. Kada god me misli navedu na pecanje, sta god da me inspirise na to, u podsvesti mi je to bljeskanje krljusti prvih uhvacenih karasa, babuskica i crvenperki... Na pecanje nikad nisam isao da se odmorim, niti mi je predstavljalo neki vid rekreacije, jednostavno je sastavni deo zivota, za mene najvaznija sporedna stvar. Jednostavno to je tako. 

 Nekad pomislim- dali bih i dalje voleo pecanje, kada bih od toga živeo, kada bi se to pretvorilo u obavezu.  Kad se samo setim koliko sam voleo muziku i gitaru, kada je to bilo sredstvo da budeš "faca", glavni, da sviraš klinkama u parku, da zabavljaš društvo kako hoćeš i dokle hoćeš. Od momenta kada su mi zatrebale Pampers pelene, novac da nadoknadim kredit za kupovinu stana, prosto rečeno od kada mi je to postao posao i obaveza da preživim i hranim porodicu...Razni ljudi, mesta dešavanja- ma postalo mi je mučno da uzmem instrument i idem na"posao". Da dođem u zoru kući umoran i isceđen. Mrzim gitaru, sit sam svega. A trebaju mi parice pa idem  dalje. Retko kada se potrefi i atmosfera i društvo bez ekscesnog pijandure, kompleksaša, i najgore varijante - dobroćudnog daveža koji te "voli najviše na svetu". Najviše treba vremena da takvog pošalješ u...On te najviše cedi.... kada stvarno daješ sve od sebe i uživaš. Da neko ne shvati pogrešno, još gora bi mi bila obaveza neki drugi posao. Pitam se da li se obaveza može voleti? Da li bih i dalje voleo pecanje kada bi to postala obaveza, nešto pod moranje? Ribolovni vodič svakakvih ljudi, test ribolovac sa utvrđenim lokacijama, tačno određenom tehnikom, mamcima, sve u tačno određeno vreme...itd, itd....Dali bih došao u situaciju da sit od posla i obaveza koje traži takav ribolov, tražim hobi koji bi me ispunio? Da prođem kao sa muzikom? Retki su ljudi koji baš vole svoj posao, a još ređi oni koje takav posao kompletno ispunjava. Najčešće i oni pecaju ili imaju neki drugi hobi. Ne pitam ovo samo na osnovu pretpostavke. Učestvovao sam na jednoj jedinoj smuđijadi 2006.  Pecao prvi dan punu "šihtu" od 15-21h. Sa nekim od drugara bih i otišao preko puta na piće, ali svi su bili zauzeti lovljenjem rezultata kao da život zavisi od toga. Pa sam i ja bacao i bacao uz poneku cigaret pauzu. Ne mogu da verujem da su uživali. Ja verujte nisam. Sutradan nisam ni pecao. Rezultat takve upornosti je bio 4 upecana smuđa od strane 60 ribolovaca, i usput moj je bio treći po veličini-osvojio sam 3ću nagradu. Posle toga 15ak dana nisam poželeo da odem na pecanje iako je bila top sezona. I nikada nisam više učestvovao. Zato pitam?
  Da li je ribolov zaista najlepša stvar na svetu, bez obzira na okolnosti, ili i to može biti posao k'o posa na koji se ide bezvoljno, ali eto moraš-živiš od toga.

Razni ljudi - razne ćudi. Znam ribara, to mu je posao, koji nedeljom seda u čamac sa jednim štapom za muvanje i kaže "mogu valjda i ja da se odmorim nekada i uživam".

Volim pecanje od kada znam za sebe, prvo me je na pecanje vodila baka, a onda preuzeo otac. Pravio sam dugu pauzu, pa sam se pre par godina vratio. Treba mi društvo, ne veliko, ali odabrano, još jedan ili dvojica. Ne ćutimo, ali isto tako ni ne toročemo. A može i ono sa mojom i još jednom porodicom, čist izlet sa pecanjem kao sporednom aktivnošću.

U tom smislu, ono što je u suštini obaveza je voda, priroda, kakva god oprema, a poželjna je riba, u mom slučaju za uhvati i pojedi pecaroški pokret 


E da, zaboravio sam frišku situaciju, a to će biti Nišava na potezu Sopotskog hana, gde ću verovatno sam ići na UL, osim ako ne naleti neko od kolega, pa se javi sa idejom da se pridruži 


"Iiiiii kakav promašaj temeeeeeee... Joj, joj, joj, joj, joj, Jeremijaaaaaaa" - Mladen Delić  Bar ovaj deo o tome da li sam ili u društvu... Šefe, prebacuj ako smeta. 

Jednostavno jer bez ribolova ne bih mogao da živim i funkcionišem. 
Rođen sam da to volim i da se tim bavim. Virus jeste ali ja mislim da za ovaj nema leka. 

Cudi me da ranije nisam video temu, pa me ova prica vraca u detinstvo. Kao i svaki klinac, provodio sam jako puno vremena po dvoristu u jednom selu uz Zapadnu Moravu, tu smo ziveli kod ocevih roitelja, nisam imao vise od 3g, a pokojna baba je noge lomila trceci za mnom, obicno me je stizala kod Morave, jer kad god su ribolovci prosli pored moje kuce, ja sam trcao za njima. Nisam imao vise od 4, kad sam jurnuo da dograbim vober, misleci da je riba pa se uböo na udicu, no isti dan mi je jedan ribolovac poklonio belku koju sam cuvao celi dan, nazalost uginula mi je sutra. Srece li moje, mozda sam imao 5g , kada mi je u robnoj kuci jedan ribolovac, i sada mu hvala, poklonio plovak dok sam zaljubljeno posmatrao stapove i masinice, a otac i majka gledali nesto drugo. Posle toga sam dobio prvi stap, secam se neki crni upredeni Silstarov petljas , pa kasnije i trodelni bambus, a onda sam postrao zrtva ucena, ako budes dobar djak kupicemo ti ovo, ono, nije mi bilo tesko, a tada smo i ribolovacku dozvolu dobijali uz djacku knjizicu, ko je bio odlican. E onda sam provalio gavcice, lovio sam ih nekad na udicu 22 pa ih cuvao u koritu, kasnije u akvarijumu, nikad necu zaboraviti mozda sam imao 8g, kad sam gazeci po otoci ne dubljoj od 0,5m podigao s gnezda dva soma uz neku travu. Velicina te ribe, kao i njen neobican oblik ostavili su snazan utisak na mene, hteo sam da je ulovim. Desilo se i to kasnije, dugo sam cuvao 2 somica u sahti, prateci njihovo ponasanje i gledao kako love zabe. Kad sam krenuo u 5ti razred doziveh onda i prvu voznju camcem, provoza nas som, tu sam bio kupljen za celi zivot. Bezali smo iz skole da bi isli u ribolov, ostajali do kasno u noc, pa se onda peske ili biciklom vracali u grad, mnogo puta sam bio i sam. Kasnije cu krenuti da odvajam pare od uzine, berem pecurke, kleke, svud gde mogu da zaradim nesto, mogao sam da idem go i bos, za pribor i pecanje je moralo biti. E, onda sam postao momak, vise voleo skitnju i devojcice, pecao sam ponekad ali jaako redje, opremu podelio, ostalo tek po nesto. Jednog dosadnog nedeljnog dana dok smo sedeli u kaficu, jedna devojka predlozi drustvu, ajmo na pecanje. Uzeo se neki pribor, otislo se na vodu, dobijem udarac na durdubaka, i izvlacenje spulne sa mitcella 2140, secam se. Tu bejah gotov, kao svaki zavisnik, koji se vraca staroj zavisti ,krenuh da hvatam sebe da svaki slobodan trenutak provodim na vodi. Odoh i za inostranstvo 2g, videh razne vode, pored 8,5g koje sam proveo u Bg, meni je uvek nedostajalo samo jedno moja Morava. Koliko je volim, opet je neki put i toliko mrzim, jer me ljubav prema njoj sprecava u nekim stvarima, al nema ljubavi bez boli Nisam ja toliko vezan za pecanje, koliko za tu reku, zato najvise i volim dubinski ribolov, jer mogu da je gledam i uzivam u njenom proticanju

Ja ribolov najvise volim zbog prirode i pozitivne energije kojom se punim dok pecam....kratko i jasno....