Punih 20 godina od prve epizode emisije "Sasvim prirodno"

Ovaj samostalni projekat otpočeo sam sa idejom da dam više prostora ljudima koje sam u prirodi sretao, njihovim običajima, znanjima i kulturi. Putujući nekoliko godina sa prethodnom emisijom video sam mnogo životnih priča koje nisam uspeo da zabeležim, jer je fokus bio na jasnoj temi "Lov i ribolov". Ubrzo sam shvatio da je od uhvaćene ribe, mnogo važnije ono što se dešava po tim udaljenim mestima u kojima ljudi žive tradicionalnim načinom života. Još tada sam uveliko znao da se od prirode udaljavamo. Naša čula više nisu bila oštra, naša tradicionalna znanja i veštine su počeli da blede, naš odnos prema životnoj sredini i svemu ostalom što u njoj živi postajao je sve lošiji. Zato sam proveo proteklih 20 godina snimajući priče koje nam ne dozvoljavaju da se od prirode otuđimo.
Slaveći jubilej, odlučio sam da se na početku Nove godine vratim u nazad i da se zajedno podsetimo nekih epizoda, likova i putovanja na kojima sam bio od kada radim ovu emisiju.
Najviše sam putovao na sever, pa sam tako nekoliko puta obišao Norvešku i tamo upoznao jednu od najupečatljivijih ženskih likova iz mojih emisija – Tuvu Torson. To je žena koja je ceo svoj život posvetila prirodi i životinjama, a posebno vukovima.
Bio sam i na Svalbardu koji je poslednja stanica pre Severnog pola. Tamo sam video belog medveda, ali se i lično uverio kako ove veličanstvene zveri polako ostaju bez svog staništa.
Više puta sam putovao na Daleki istok. Po tundrama Čukotke sam putovao u tenku sa ruskim lovcima na irvase. To je bilo jedno od najtežih, ali i najupečatljivijih snimanja na kojima sam bio. Dok su se gusenice tog vozila valjale po vlažnoj i nestabilnoj zemlji, više puta sam se zapitao da li mi je to zaista trebalo.
Starim lađama i u grupi vernika sam putovao preko jezera Ladoga i Onjega. Ovo je bilo jedno od težih snimanja. Talasi su bili ogromni, vreme hladno, uslovi za život na brodu nepostojeći, a snimatelj se jedva nosio sa mučninom. Ubrzo sam shvatio da ljudi sa kojima smo pošli nisu ni tako dobro organizovani ni svesni u šta su se upustili, a i mi zajedno sa njima. Neizbežno je bilo da to na kraju bude dobra priča.
Poslednji put sam u Rusiju putovao 2018. godine i to kombijem od Beograda do sela Teriberka na Severnom moru. Put je bio gotovo prav sve vreme i kada ovom zemljom danima vozite bez i jednog skretanja, shvatite koliko je ona velika. Na početku juna nas je tamo dočekao sneg pored puta, a na obalama Severnog mora sveža riba i prostodušan narod čiji način života vredi upoznati.
Bio sam i u Tadžikistanu i Kirgistanu gde su me ljudi kao nigde iznenadili svojom gostoprimljivošću. Iako nisu imali gotovo ništa, ponosno su dočekivali goste iz daleka. Fizionomije njihovih lica su me podsećale na naše, a njihov i naš jezik imali su neobično mnogo zajedničkih reči.
Više puta sam prekrstario Evropu uzduž i popreko. U Nemačkoj sam upoznao Vernera Frojnda, čoveka koji govori sa vukovima, kroz Irsku me je proveo moj prijatelj Mark Kiting, Toskanu sam obišao biciklom, a u Grčkoj su me uvek dočekali kao svog.
Od svega ovoga ćete gledati najinteresantnije delove kao kolaž sećanja na putovanja od proteklih 20 godina. Po sve ove priče sam išao ne samo kolima, već i biciklom, na vesla, tenkom, avionima sumnjivog stanja, konjima, psećim zapregama, peške. Spavalo se gotovo nikada po hotelima, već na tvrdim klupama, na džakovima, na talasima, u snegu, po šatorima i trošnim kućama bez toaleta. Danas, iako na mnoge ove avanture gledam kao na ludost, znam da su bile apsolutno neophodne. Ništa od onoga što sam se trudio da vam dočaram i prenesem ne bi bilo moguće iz udobnosti nekog studija.
Više od 20 godina ja sam proveo na terenu!