Lepa slika Top mix, ja sam prvu ribu upecao sa 5 godina naravno na bambus jer druge stapove nismo imali daleke 72 godine i to na " kraju sveta " sta drugo nego stuku od 650 grama , sada vec pokojni otac i brat me poveli onako radi reda oni su bili strastveni pecarosi pa mi dali jedan stap da se zezam i to zezanje se oduzilo do dan danas!

E, to se zvala sreca, sa leskom i bambusom, a ribe ko blata. Drugari sa pecanja po povratku i fotografisanje, posle opet kopaj gliste i sve po redu. Uf, dobra stara vremena TopMix fotografija za deset

 Imao sam jedan bolonjez od 10 kila, nekoliko motalica, udice plastičnu kanticu, buđav 'leba, džak od krompira... i pionirsku dozvolu koju sam kupovao u "Galovici"
Nas trojica drugara, bežanija iz škole vrlo rano i pakla cigareta-sreći nikada kraja. Terali nas svi živi (penzioneri) pa smo spas pronašli na tadašnjim šlepovima. :)

E, ti penzioneri uvek su pravili *izdarije i ja se toga secam, govorili smo "bar da ih vrate na posao", jednog su vratili nasoj sreci nije bilo kraja.

Moj prvi štap je bambus od 3m i to trodelni.Ćale i ja smo ga pravili zajedno.
Još uvek imam šekpirove stare mašine koje su neispravne, i dva germina štapa.
Sećam se prvog smuđa kojeg sam upecao sa jedno 10 godina.PA danima sam prepričavao svima.
Ribe je kod mene u Petrovaradinu bilo u izobilju sada :(

Ja sam počeo 1997., vodili me matorci kad su videli kolko sam se naložio, brat mi dao štap Silstar, dvodelac nešto preko 2 metra dužine sa mašinicom, fin i lagan baš za plovak, komšija me snabdeo gomilom starih časopisa "Zov" gde sam se upoznavao sa teorijom, ostalo se učilo na vodi. Tereni su bili uglavnom kanali oko Beograda, bilo ribe mnogo više nego sad, pamtim ta pecanja po dobrom, naročito kad sam uhvatio prvu štuku (ne znam da li je imala i 500 gr.) tri dana sam pevao od sreće! E da može da se vrati jedno takvo leto...

Davna 80 i neka...setam se sa bratom uvece pored Dunava,leto nemos da dises od vrucine.Kad tamo dva starija drugara ispod jedne lampe i rasklapaju neke sil star teleskopcice.Prvi put tada vidim u zivotu zutog malog tvistera a boga mi i dzig glavu cini mi se ne vecu od 10gr, al ne samo ja vec i oni.
Doneo mi teca iz.....pa mi reko samo bacaj i motaj,mrda repom i hvata ribu...mislim se ahaaa.
Bacali su vrlo nevesto i konstantnom brzinom vukli gumicu pri samoj povrsini i u prvih desetak zabacaja nista se nije desavalo,cak je i pocela sprdacina na racun tog cuda od drecavo zute gume :)
Udara prvi smudj oko kilo i ide na obalu,drugi,treci.....i tako posle pola sata dva decaka ne starija od 12godina, pride neuka ,izvadise preko 30 smudjeva u proseku oko kile na obalu.
Verujte niko od nas tada nije mogao da veruje sta se upravo desilo.

Zato sad mogu i ljubicaste i plave i sarene da bacaju smudja sve manje i manje

Fotke su iz 1977. Bio sam majstor za deverike a putovanje čamcem od 2 km, bila je pustolovina i istraživanju nepoznatog. Dječački snovi i maštanja duboko su se urezali i danas kad se pitamo zašto volimo pecanje, možda tu i leži odgovor. Vraćanje u djetinstvo, osjećaj sreće i bezbrižnosti, barem na kratko odmak od svakodnevnice.

Eee, al je tada bilo ribe na tim terenima, a divljaci ko pleve.  

  Ovi tvoji iz mladih dana su mnogo pitomiji od ovih na koje sam ja mislio.

Nesećam se baš dobro, jer sam stvarno bio mali.

a i bilo davno?? 

Eh kad se setim....

Najveća razlika u odnosu na danas je količina pribora, bar u mom slučaju.
Nekada sam na pecanje išao sa jednom malom vojnom torbicom (za gas masku) u kojoj je bio pribor i jednim glibavim noname štapom. Kasnije sam dodao crvenu Daiwu petljaša od 4m, malog Silstara itd.

Danas na pecanje nosim minimum dve transportne torbe sa priborom + kesu sa prehranom + stolicu + tri štapa.... kao Lazar Ristovski u filmu Tito i ja kad vodi decu do Kumrovca.

 

Nekada davno, tamo 60-61 prošlog veka, dobih prvi bambus sklepan od polomljene dubinke mog starog. Sistem zna se, par metara " leske " i obavezno guščije pero išarano bužirima sa žica koje smo skuplalji oko gradilišta dok se gradio Žeželjev most. Onako malom i taj štap od nepuna dva metra bio mi ogroman i težak, ali neka, bio sam tako važan, imam svoju pecaljku.
Prvo pecanje koje i sad do u detalje pamtim iz tog vremena je bilo na onda čuvenom terenu zvanom Krstatica, potez Dunava od Petrovaradina prema Karlovcima iza pašnjaka gde su napasali krave a na početku stare vrbove šume i vrbovih panjeva.Poranili stari moj i ja, poslagali pribor na veliki, stari bicikl, ja na štangli a stari moj kao pogonska snaga, pa teraj.
Čim smo stigli, stari se još raspakuje a ja moj štap pa na jedan panj, pošto se voda izlila do šume, stavih noklu od hleba sa crvenom paprikom da mu uhvatim mamka za dubinku. Zabacim ali mi pero tone.Valda je bilo slomljeno pa propuštalo vodu. Mašem ja tako i jednom , pero se ne uspravlja, povučem kad ono neide, ubiće me stari ako otkinem udicu, nema više "muvarica".Poče moje pero da kruži oko panja ali ne želi napolje, stari primeti moju muku, zgrabi štap i nekako izvuče šarana oko kile.Ma šta da vam pričam, ulov je priznat meni, a sačuvaj bože ko je imao živaca da sasluša kada sam pričao kako je to bilo.