Počivaj u miru Mišo

Danas je od Korone preminuo moj drug Predrag Peđa Marić, načelnik sektora za vanredne situacije MUP-a Srbije (SVS)
Predivan čovek, obrazovan, stručan, dobar, pošten, apolitičan, uvek spreman da pomogne svakome. Retko dobar, kvalifikovan i pošten čovek na tako visokoj poziciji.

Verovatno ga se neki sećaju iz vremena poplave u Obrenovcu 2014. god.

Počivaj u miru dragi Peđa,

Bas je uvek na tv delovao kao ok lik i  bas mi ga je żao i njega i porodice.
Nek pociva u miru.

Danas je preminuo čuveni Skrič iz serije Zvono kao spas. Toliko puta me je nasmejao do suza. Baš šteta, mlad čovek

Poslato sa VTR-L09 pomoću Tapatoka

U avgustu 2020. je umro je moj verni drug iz ribolova Đuro Ristić. Svi koji su pecali na levoj beogradskoj obali Dunava su ga znali. Legenda varaličarstva. Živeo je 87 godina. Do pre dve godine bio je vitalniji od mene, ali je starost učinila svoje i oborila ga. Računam da je otprilike umro onda kada više nije mogao da ide na pecanje.
Upoznao sam ga pre tačno 30 godina. Viđao sam ga sa štapom za pecanje na autobuskoj stanici, a onda je on mene zatekao na Drugom kanalu kod Crvenke, kako pecam šarana, stao pored mene da malo odmori od varaličarenja i tu smo se zapravo upoznali. Čudio se kako ja tako mlad, a još sam bio student, pecam šarana, umesto da varaličarim... Nedugo potom sreo sam ga opet na autobuskoj stanici i tada smo se dogovorili da odemo sutradan zajedno na Dunav.
Moj prvi odlazak na pecanje sa njim na Dunav, kod Kovilova, na mesto zvano Vojna bašta izgledao mi je kao neki novi svet koji sam otkrio, mislio sam da je to Eldorado. To pecanje je podrazumevalo oko 5 kilometara pešačenja, probijanje kroz džunglu, da ne kažem rastinje, pecanje nad poroznom obalom Dunava i borbu sa komarcima kojih tamo ima najviše na svetu, izuzimajući neprevaziđeni Tamiš.
Vraćali smo se po mrklom mraku, uglavnom peške, a onda na neki lokalni autobus koji je saobraćao nekoliko puta dnevno. Tih devedesetih smo pecali skoro svaki dan i po suncu i po kiši i po snegu. Nema tla, od Dunava do Tamiša, od Pančevačkog mosta do Titela, koje nismo overili našim stopalima.
Jednom smo zabazdali u mreži kanala kod Glogonjskog rita i onda je on rekao; ,,idemo ovamo, tamo sam negde 60-tih postavio jednu topolu preko kanala, pa ćemo tu preći". Ja sam ga samo pogledao i rekao, pa to je bilo pre 30 godina, nema šansi da još stoji i da se može preći. Naravno da je topola još bila tu. To nam je skratilo put za možda i više od 5 kilometara pešačenja.
Uvek sam bio sumnjičav prema njegovim prečicama. Tako smo jednom otišli na jezero Jagodina, kod Kovilova. Pecali smo štuke po vrelom letnjem danu, s namerom da uveče odemo na Vojnu baštu koja je u blizini, možda jedno 3 kilometra odatle. Međutim, Đuro je predložio da idemo prečicom. Ispočetka je izgledalo kao da ima smisla, postojala je i neka staza, koju su verovatno koristili šumari i lovci, ali posle nekog vremena smo se našli u ćorsokaku, jer je ispred nas bila močvara i mreža kanala. Predložio je da gazimo vodu, jer ko će sad da se vraća... Jedan pa drugi kanal, pa opet močvara, pa opet kanal, i sve to u gaćama držeći čizme i pribor u ruci i zubima. Trajalo je to više od 6 sati. Kada sam ugledao Dunav mislio sam da sam kod kuće. Malo smo i pecali i onda na ivici snage krenuli kući.
Problem sa Vojnom baštom je bio kanal koji je išao do Dunava i napajao tu mrežu kanala i močvara, najveće mrestilište ribe u ovom delu Dunava. Taj kanal je trebalo da se pređe i to je bio problem koji smo nekada savladavali gaženjem u čizmama, nekad skidanjem do gaća, nekada smo prelazili sa čamcem na naduvavanje, a najčešće tako što smo prebacivali topolu preko njega i onda uz pomoć velikog štapa prelazili kao u cirkusu. Kanal je znao i da presuši ali i da bude širok i po 10 metara. Jednom je Đuro isekao sa malom testerom jednu veliku topolu i rekao mi hajde sad da je podignemo i prebacimo preko vode. Ja sam se sageo da uhvatim drvo prečnika možda i pola metra i to je bilo sve, nisam uspeo ni da ga mrdnem. On je prezrivo i uz psovke oterao, podigao topolu dugačku bar 15 metara i kao neki Herkul prebacio preko kanala. Ja nisam mogao da verujem. Đura je bio stolar imao je ogromne šake, visok oko 190 cm, bez trunke sala, sav u mišićima, bolje reći u žilama. Nikada nisam upoznao nekog jačeg od njega.
Pre neku godinu ispričao mi je da je bio u Ovči, ima tamo jedna divlja banja. Stavio je peškir i ležao kada su došle dve žene i počele da galame na njega da im je zauzeo mesto. Onda su mu zapretile da će da zovu neke mladiće da ga oteraju. On je mirno ležao i čudio se što ga napadaju tako, jer to je divlje mesto, nema ničega samo zemlja i neka trska. Onda su došla dvojica mladića od preko 30 godina i rekla mu hajde matori beži odatle. On je ustao i za dva sekunda su obojica ležala na zemlji. Ja mu na to rekoh: ,,pa Đuro nema smisla biješ se sa mladićima sa svojih 85 godina. On je na to rekao: ,,ma samo sam ih šamarima tukao, a oni hteli da zovu miliciju."
Jedna od najopasnijih situacija u kojoj smo se našli je kada smo pecali na Tamišu između Barande i Čente. Poveo sam i jednog komšiju, klinca. Posle nekoliko minuta pecanja na štap mi je sleteo stršljen, rekao sam klincu da pazi, da ako vidi stršljene da ih ne dira. Đuro se odvojio od nas i bio možda 300 metara nizvodno. Posle desetak minuta zvoni mi mobilni telefon. Đuro. Kaže: ,,sine, dođi brzo do kola". Odmah sam shvatio da nešto nije u redu. Potrčao sam i zatekao ga pored kola svog izujedanog od stršljena, imao je 9 uboda po licu i vratu. Seli smo u kola, nisam spuštao ispod 150 km na sat vozeći Zrenjaninskim putem. Svako malo sam ga zagledao, on je sedeo mirno i gledao unapred, pomalo odsutno. Parkirali smo ispred Doma zdravlja i on je sam ušao tamo. Otišao sam kući i odmah nazvao prijatelja pčelara i pitao ga: ,,šta bude ako neko dobije 9 udobda stršljenja", on mi je odgovorio: ,,ništa, zapališ sveću". Posle 15 minuta nazvao me Đuro i uz smeh rekao ,,sine, sve je u redu, rekli mi u ambulanti, ako ti do sada nije bilo ništa, neće ti ni biti".
Pre dve-tri godine sam pošao na pecanje sam, nisam zvao Đuru, kao što sam obično činio, iznenada sam odlučio da krenem, bilo mi je komplikovano da ga čekam. Međutim, čim sam izašao iz moje ulice, naleteo sam pravo na Đuru. Stao sam da ga, ipak, pozdravim. Kad je video da idem na pecanje, rekao je - čekaj za 2 minuta sam spreman. Hajde, rekoh. Otišli smo na Tamiš. On se, kao i obično, odvojio i otišao uzvodno od Sefkerinskog mosta. Ja sam išao iza njega. Ubrzo sam ga izgubio, otišao je već dosta ispred mene i nisam ga više video. Krenuo sam prema njemu. Posle par kilometara počeo sam da ga dozivam, već mi je bilo sumnjivo što ga nema. Gledam, dozivam, ali od njega ni traga ni glasa. Znao sam da ne može tim pravcem beskrajno jer ima neki poprečni kanal koji se ne može preći. Išao sam dalje i dozivao ga, kilometar po kilometar, već se smrkavalo. Već me uhvatio strah, počeo sam da zagledam i vodu, plašeći se najgoreg. Psovao sam i njega i sebe. Odjednom, već blizu tog kanala dokle je mogao da dođe, pojavi se on niodakle, bauljajući iz neke trave i rastinja: ,,Sine, zakačio sam varalicu na vrbu, pa sam se popeo da je otkačim i onda je pukla grana u upao sam u vodu". Narednih sat vremena dok smo išli prema kolima ćutao sam, nisam mu ništa rekao. Shvatio sam tada da možda više nećemo moći da pecamo zajedno, da je ostario i da je veliki rizik da ide na vodu.
Njegovih padova u vodu je bilo bezbroj. Jednom je u sred novembra skočio u Opovački dunavac da izvadi veliku štuku koja se zapetljala u travi. Bio je sam. Odmah je propao u veliku dubinu, štuku nije izvadio, a onda je krenuo ka autobusu koji je naišao za sat vremena, pa onda od Padinske skele, drugi autobus, pa od Zrenjaninskog puta do Borče. Bilo je hladno i dobio je upalu pluća.
Kad je pecao bio je sav unet u to što radi. Kada bi imao ribu na štapu, padao je u ekstazu, nije znao za sebe niti šta tačno radi. Jednom smo na Studentskom kanalu pecali po nekoj velikoj vrućini, i on je upecao veliku štuku. Gledao sam ga sa druge strane kanala kako je vadi. Posle ,,kontre" i malog zamaranja štuka se otkačila i pala u travu blizu obale, on je bez razmišljanja skočio u vodu i uhvatio je. Bila je to baš velika štuka, dugačka preko metar, a tanka. Krenuli smo odmah kući. Ja gledam štuku i kažem ,,dobra je, tanka, letnja, ima bar 4 kile". ,,Šta 4 kile, ima bar 7. Nemoj da mi vređaš ribu, šta pričaš gluposti..." I tako se on naljuti na mene. Ušli smo u Borču i u prvoj piljari zamolimo da je izmere. Vaga pokaže 3,5 kilograma. Jao, kad je počeo da nagrđuje piljara, te kako te nije sramota da varaš ljude, vaga ti ništa ne valja. Nije pomagalo ništa, pa ni to da piljaru nije u interesu da vaga pokazuje manje.
Imao je teško detinjstvo, bio je siroče, Albanci su mu ubili oca, za majku se ne sećam šta mi je rekao. Pričao mi je kako su u Kosovskoj Mitrovici, gde je živeo, Nemci i Albanci pucali na njega i da je on bežao uz neko brdo. Rekao je da je tada osedeo. Posle rata su ga smestili u sirotište u Bugarskoj, odakle je pobegao i došao peške u Beograd. Stolarski zanat je učio od zarobljenog Nemca. Bio je vrhunski stolar, radio je filigrantske radove u drvetu. Poznavao je lakiranje i obradu drveta.
Đuro nije ni pio, ni pušio, samo ga je pecanje zanimalo. Pecao je na varalicu još 50-tih godina. Poznavao je sve legende varaličarenja. Nema gde nije pecao u okolini Beograda. Većinu tih mesta mi je pokazao, na čemu sam mu zahvalan.

Iskreno saucesce za sve u ovoj temi, pa i za cika Djura ili Djuru (kako je ko shvatio) !
Pasija iliti strast ka necemu nema prepreke, i upravo to procitah iz ovog  duzeg i lepog teksta ....
Iz postovanje kolegi i prijateljima , Djuro je jedan od onih od kojih smo ucili , postovali jer su stariji i iskusniji  , i  dok su mogli bili su na vodi i ultimativni vodiči bez nekog "GPS". 
Dalje i ne treba...Ni ono cija vaga sta meri bolje, a i  njegov zivotni stav nije bas za finu kalibraciju u lokalnoj radnji...
Tako da, postovanje prvo...
Slava mu !
PS. Nisam upoznao cika Djuru/a.. samo se klanjam .

Lepo sećanje. Neka počiva u miru.

Послато са SM-A600F помоћу Тапатока

u svemu ovom ima sudbine,tako sam i ja isto jednog dana nenadano u ponedeljak<sutra sam otisao na kipar u posetu kod druga>  otisao sa covekom koga sam skoro  upoznao relativno skoro na na Tisu kod Titela ne dok smo izlazili iz kola druga su kola vec se parkirala pored nas nastala je trka za mesto.Mi smo zauzeli centralno mesto a ovi iz dolazecih kola su se rasporedili pored nas u toku dana rec po rec smo se upoznali popili kafu i evo i dan danas idemo na pecanje ja i moj drug Steva babuska...po malo mi lici po fanatizmu na Djuru...samo sto je ovaj plovkaros i dubinkaros....svasta sam nesto naucio od njega vremenom......A sto se Djure tice laka mu zemlja,taj negde peca sigurno na nekom boljem mestu.....

Остале су ти лепе успомене и имао си доброг ортака Ђуру.

Neka ti je laka zemlja...ode i jedan od nasih najboljih kant autora Djordje Balasevic...odrastao sam uz njegove pesme

Laka ti zemlja Djole...
Uz tvoje pesme sam odrastao i slusam ih i dan danas...

Otisao je simbol Novog Sada   
kao klinac sam prve akorde srocio na njegovoj muzici ,
joooj kako su samo curice to volele .... Hvala mu zbog toga  ... 

"mi ovde" iz provincije nemamo aleju velikana ,
ali nadam se da ce se pojaviti u gradu statua sa njegovim likom ...
Zasluzio je Djole 

Laka ti zemlja legendo , bagrem je sacuvan !!

Tuga...

A da stvar bude jos tuznija bice nekih koji ce i likovati...

Послато са Redmi 7 помоћу Тапатока

Ode i Đole,
laka ti bila ova crna zemlja paorska panonski mornaru.

Prvi put uživo na koncertu 1987 u Zagrebu, u vojsci, posle toga oni nezaboravni koncerti ogavnih 90 tih u Sava centru,
E Đole, Đole, pa što nam ode čoveče