- Smederevska tvrðava -
                grad proklete Jerine


        Druga srednjevekovna srpska prestonica na obali Dunava bilo je Smederevo. Kada, posle smrti Stefana Lazarevića, despot Đurđe Branković nije mogao ostati u Beogradu koji su preuzeli Mađari, on je sagradio novu prestonicu u Smederevu. Mesto je izabrao što dalje od Turaka, a sa osloncem na Dunav i granicu Ugarske. Tu je ravnica te je sagrađen ,,vodeni grad", opkoljen Dunavom i Jezavom, a sa treće strane prokopan je širok rov sa vodom. To je svršeno od 1428. do 1430. godine, kako se vidi iz velikog natpisa izvedenog opekama na jednoj kuli unutrašnjega (malog) grada.

Ovakvi natpisi su uopšte retki, a ovo je jedini primer na prostoru bivše Jugoslavije. Ima ih još u Vizantiji, a sa te strane uzet je možda i model za zidove i kule, što je razumljivo kada se zna da je radove vodio Vizantinac Kantakuzen, brat Đurđeve žene Jerine.

Smederevski grad bio je (kada se izuzmu utvrđene varoši) jedna od najvećih srednjevekovnih tvrđava u Evropi (jedna strana njegove trougaone osnove iznosi oko 550 metara). Jezgro je predstavljao trougaoni tzv. Mali grad, u vrh Velikoga, opet trougaonoga grada. Ovaj veći deo sagrađen je odmah posle Maloga grada (koji je završen 1430. godine). Mali grad je imao 6 a veliki grad još 19 - ukupno 25 velikih četvrtastih kula. Mali grad je služio Despotu Đurđu kao utvrđen zamak, od čije su jedine velike dvorane ostala do danas četiri dvodelna prozora na gradskome platnu, a prostranstvo Velikoga grada bilo je potrebno za smeštaj mnogobrojne posade, čiji je broj mogao iznositi i više hiljada ljudi, kao što je, po nekim podacima, i broj napadača iznosio više desetina hiljada.

Mada je XV vek već uveliko vreme vatrenoga oružja i mada to oružje Srbi, a naročito Turci, već uveliko upotrebljavaju - Smederevo grad je ipak koncipiran kao grad sagrađen za borbu i odbranu hladnim oružjem. Topovskih mesta nema, sem ako topovi nisu bili postavljeni samo na platformama visokih (i preko 15 m) kula - ali to su mogla biti samo manja oruđa. Pošto su ga zauzeli, Turci su ga (1480. godine) pojačali u tome smislu, dodajući mu ispred sva tri ugla po jednu savremeniju nisku baterijsku kulu za odbranu.

Danas je ceo veliki kompleks u ruševinama, ali nema dugo vremena kad to nije tako bilo: za vreme prvog svetskog rata i prelaska Austrijanaca preko Dunava, stari grad je bio najteže bombardovan (čak i topovima od 42 cm) i teško oštećen. Zatim je u drugom svetskom ratu doživeo novo razaranje velikom eksplozijom municije koja je tu bila smeštena. I najzad su, pred kraj toga rata dovršili njegovo rušenje engleski bombarderi iz vazduha. Tako je Smederevski grad od najlepšeg i najočuvanijeg srednjevekovnog grada, ostao do današnjih dana kao jedan od najruiniranijih, čije čak neke, od eksplozija nakrivljene kule, predstavljaju životnu opasnost za prolaznike. Ceo taj arhitektonski kompleks zahtevao bi hitnu i obimnu zaštitu i konzervatorsku intervenciju jer, sem delimičnog pošumljavanja u improvizovani park i relativno neznatnih konzervatorskih radova, na njemu nije dosada ništa ozbiljnije urađeno, a to je najimpozantniji stari spomenik ove vrste u zemlji.

Osnovni podaci

Površina malog i Velikog grada, po premeru iz 1975. godine, iznosi 11,3272 ha. Ona je uklještena između desne obale Dunava i ušća Jezave oblika nepravilnog trougla. Pošto je imala i rov oko Velikog grada, Tvrđava je pripadala tipu takozvanih vodenih utvrđenja, mada nije zidana tako da temelji budu u vodi.

Paralelna strana sa Dunavom ima 550m, druga sa Jezavom 400, a treća prema varoši 502 m. To je zapravo umanjena slika carigradskog utvrđenja. Tako je umetnički i umstveno oblikovano vojno utvrđenje sa manjim i većim trouglom, dva kanala, zatim rimskim i srpskim ugrađenim spomenicima.

Ovaj monumentalni kolos srpske vojne arhitekture, sa sve tri strane okružen vodom, delovao je neosvojivo. Pa ipak, svetski događaji, jaki prodori Turaka i srpska nesloga ubrzali su pad Smedereva, svedoka srpske stvaralačke snage. Teški nameti, dugogodišnji iscrpljujući rad na zidanju grada, ostavili su tragove u narodnom sećanju i vezali prokletstvo za ime njegove žene Jerine.

Od nekada malog predgrađa, koje je bilo smešteno uz samu obalu Dunava i to dalje od gradskih zidina, jer je ispred ovih morala ostajati čistina gradskoga polja ,,kalemejdana", razvila se u toku vekova, a svakako naročito posle 1867. godine, današnja velika varoš Smederevo.

Pored Kule sa krstom i natpisom, Mali grad sadrži još dva zanimljiva graditeljska elementa.


Prestona dvorana, oslonjena na severni zid prema Dunavu, spada u najreprezentativnije građevine našeg srednjovekovnog graditeljstva.

Na njoj su bifore - četiri velika dvodelna prozora sa pogledom na Dunav, isklesana u kamenu s gotskim i romanskim lukovima. Tu su bile despotove prostorije za stanovanje i sala za prijeme. U ovoj sali potpisan je čuveni trgovački ugovor između Venecije i Despotovine.

Donžon kula je bila poslednja odstupnica i odbrana. U ovu kulu sa zidovima debelim preko 4 metra, povlačile su se istaknute ličnosti prilikom turskih napada.

Kula s natpisom

Na jednoj od kula smederevskog Malog grada nalazi se opekama uzidan veliki natpis koji svedoči o godini izgradnje utvrđenja. Ova kula je zbog krsta ozidanog iznad natpisa u narodu još poznata kao ,,Krstata kula" ili kula ,,Krstača".

Natpisi kao što je ovaj, su uopšte retki, i još se mogu naći samo na teritoriji koju je nekad obuhvatala Vizantija, a ovo je jedini primer na prostoru bivše Jugoslavije.

U originalu tekst glasi:
,,V Hrista Boga blagoverni despot Gurg, gospodin Srblju i Pomorju zetskomu; zapovešću njegovom sazida se ovaj grad v leto 6938 (1430)" (,,Hristu Bogu blagoverni despot Đurađ, gospodin Srbljem i pomorju zetskom.
Naredbom njegovom sazida se ovaj grad u godini 6938 (1430)").

Ovaj natpis impozantnih dimenzija - istorijski raritet - širok je 10,5 metara, dok je visina slova 35 cm.

Prozori - bifore - gledaju na sever preko Dunava. Levo se nalazi Donžon kula, poslednja odbrana i sklonište dvorskog plemstva u slučaju napada. U dnu Donžon kule nalazi se kapija, jedan od nekoliko izlaza na reku ukoliko se tvrđava više ne bi mogla braniti, pa je jedino preostajala evakuacija važnih ličnosti i preostale posade.

Smederevska tvrđava građena je tolikom brzinom da su njeni graditelji umirali od iznemoglosti, a narod je krivca za tragedije pronašao u despotici Jerini (Irina Kantakuzin) i nazvao je "prokleta"

Smederevska tvrđava je jedna od najvećih srednjovekovnih ravničarskih tvrđava u Evropi i poslednje veliko delo srpske arhitekture iz ovog perioda.

Istorija na ovim mestu još uvek živi – grobnica plemkinje sa srednjovekovnim nakitom iskopana je 2012. godine. Zbog ovoga, kao i zbog činjenice da radovi još uvek traju, ovo je mesto koje svi zaljubljenici u arheologiju i istoriju moraju da posete.

A kada jednom budete ovde... ko zna... možda pronađete i legendarno blago proklete Jerine!

Smederevska tvrđava sastoji se iz Velikog i Malog grada. Mali grad su zapravo ostatci nekadašnjeg dvorca u kome je živela despotova porodica i plemstvo. Veliki grad podignut je nešto kasnije i u njega se sklanjalo stanovništvo prilikom turskih osvajanja.

O zidanju ove tvrđave postoje mnoge legende i predanja koja i danas možete čuti od meštana i lokalnih vodiča. Jedna od njih kaže da je despot Đurađ Branković usnio san u kome mu je rečeno da se novi grad mora nalaziti na reci i da je posle toga naredio podizanje tvrđave na ušću reke Jezave u veliki Dunav.

Tokom izgradnje grada kamen je donošen iz Viminacijuma, sa Kosmaja i iz tvrđave Ram na Dunavu.

Zbog velike brzine kojom je smederevska tvrđava građena, mnogi graditelji su umrli od iznemoglosti radeći na građevini. Za glavnog krivca, narod je proglasio despoticu Jerinu – ženu despota Đurđa kojoj je i do danas ostalo ime "prokleta".

Tako je verovatno i nastala legenda o blagu koje je ona, pre nego što su osvajači prodrli u utvrđenje, zakopala negde na teritoriji tvrđave, da ga nikada ne nađu. I kako zaista nikada ništa slično nije pronađeno na ovim prostorima, ako žudite za avanturom i maštate o tome da postanete Indijana Džouns, u smederevska tvrđava pružiće vam priliku da probate da ostvarite svoj san.

Iskopavanja u tvrđavi i dalje traju, pa ako posetite ovo mesto zaista ćete imati utisak da se istorija dešava bukvalno pred vama!

Radovima na otkopavanju temelja još uvek veoma misteriozne crkvice u okviru tvrđave za koju se sa sigurnošću ne zna kada je prvi put podignuta, pronađen je grob za sada nepoznate plemkinje i nakit neprocenljive vrednosti u njemu. Vaze, predmete od keramike i srednjovekovno oružje, više se ni ne broji, a sve ovo se može pogledati u obližnjem smederevskom muzeju.

Čak iako niste ljubitelji istorije, smederevska tvrđava ima šta da vam ponudi. Ovde se preko leta održavaju mnogobrojne manifestacije i žurke koje mističnost i drevna otmenost tvrđave pretvaraju u nezaboravne događaje. Preko leta, najpoznatija je pozorišna manifestacija "Tvrđava teatar". Za one koji Srbiju posećuju u septembru, tu je "Smederevska jesen" – najstariji praznik grožđa i vina u državi, kada tvrđava ponovo oživi i povrati stari sjaj.

Zbog stalne pretnje od Turaka, Mali grad je podignut za samo dve godine i bio je gotov 1430. godine. Crvenom opekom na kuli "Krstači" i danas stoje utisnute reči: "Hristu Bogu blagoverni despot Đurađ, gospodin Srbljem i pomorju zetskom. Naredbom njegovom sazida se ovaj grad u godini 6938 (1430)".

Smederevska tvrđava ima trougaoni oblik i 25 visokih kula po kojima je i danas prepoznatljiva. Ona je dugo odolevala osvajačima. Kada je 1459. godine konačno pala pod tursku vlast, bio je to i kraj srednjovekovne srpske države.

Smederevska tvrđava je bila izuzetno očuvana sve do sredine XX veka. Tada se, tokom II svetskog rata, tu desila velika eksplozija municije koja je oštetila tvrđavu i uništila ogroman deo Smedereva. 1946. godine tvrđava je stavljena pod zaštitu države, a njena konzervacija i dalje traje.

Gde je smederevska tvrđava i kako do nje stići?

Smederevo i smederevska tvrđava nalaze se na obali Dunava u krajnjem severoistočnom delu Šumadije na svega 46 kilometara od srpske prestonice. U blizini grada nalazi se evropski auto-put E-75 Beograd – Niš kao i magistralni put iz Kovina te se do Smedereva najlakše stiže automobilom ili autobusom.

Ukoliko u Smederevo dolazite iz Beograda kolima najbrže ćete stići smederevskim putem preko Grocke (46 km) i auto-putem E-75 pravac prema Nišu (55 km).

Budući da se Smederevo nalazi u blizini prestonice na raspolaganju su vam redovni autobuski polasci iz Beograda sa autobuske stanice Lasta.

Pored autobuske stanice u Smederevu nalazi se i železnička stanica, a budući da se Smederevo nalazi na glavnoj pruzi možete posetiti ovaj grad i železnicom.

Kada stignete u Smederevo lako ćete pronaći i Smederevsku tvrđavu budući da se ona nalazi prekoputa autobuske i železničke stanice na obali Dunava.

Kad ste već ovde, ne propustite...

...čašicu "Smederevke", kvalitetnog belog vina koje se pravi od istoimene sorte grožđa koja je proslavila ovu bogatu vinogradarsku oblast. Svakog septembra grad je domaćin "Smederevske jeseni", jedne od najstarijih manifestacija u Srbiji koje se organizuju u slavu grožđa, berbe i vina.

Tokom letnjih meseci obavezno posetite Tvrđavu gde se na Donjem gradu održava "Tvrđava teatar", međunarodni pozorišni festival pod otvorenim nebom.

Takođe ne smete propustiti priliku da istražite samu Tvrđavu i otkrijete zašto su o njoj ispričane brojne legende o skrivenom blagu i "prokletoj" despotici Jerini.

Nakon obilaska Tvrđave posetite i hram Svetog Georgija u samom centru Smedereva, jednu od najlepših i najprostranijih crkava u Srbiji.

                   ОБНОВА    СМЕДЕРЕВСКЕ    ТВРЂАВЕ   

   

       Радови на обнови куле 8 Смедеревске тврђаве, који се изводе на основу вишегодишњег програма ,,Реализације Главног пројекта обнове Језавског бедема између Куле 7 и Куле 10 Смедеревске тврђаве" завршени су комисијским пријемом радова у уторак 23.5.2017. године. Реализовани су на основу Конкурса Министарства кулутуре и информисања РС за финансирање и суфинансирање пројеката у области истраживања, заштите и коришћења непокретног културног наслеђа у 2016. години и Уговора о додели средстава закљученог између Регионалног завода за заштиту споменика културе Смедерево и Министарства културе и информисања РС.
Због поштовања процедуре јавне набавке конзерваторско-рестаураторски радови на обнови куле 8 су почели тек у октобру месецу 2016. године.  Изведени радови обухватили су обнову свих грудобрана и парапета, санацију свих оштећених и обнову свих недостајућих делова северног, источног и јужног лица куле, делимичну обнову недостајућих делова унутрашњих лица (у отвору) куле, блоковање и дерсовање спољашњих и лица у отвору куле и ињектирање пукотине у северном зиду куле 8.
Радови су настављени у марту месецу 2017. године и због неповољних временских прилика и великог броја кишних дана, завршени су почетком маја месеца. У другој фази радови су обухватили конзервацију постојећег пода од опеке, обнову преосталог недостајућег дела унутрашњих лица (у отвору) куле, санацију свода и пода у обе потерне и блоковање и дерсовање спољашњег и унутрашњег лица бедема уз кулу 8.
Поред потпуне обнове куле 8 у оквиру ових радова изведена је и делимична обнова куле 9.
Радове су изводили Привредно друштво за изградњу, обнављање и реконструкцију грађевинских објеката ,,КОТО" д.о.о. као носилац посла и Привредно друштво ,,Бајица" д.о.о. као члан групе.
Вредност радова била је 8.612.879,90 динара без ПДВ-а, односно 10.335.454,80 динара са ПДВ-ом.
Реализација ,,Главног пројекта обнове Језавског бедема између Куле 7 и Куле 10 Смедеревске тврђаве – наставак радова на обнови Језавског бедема" започела је у 2011. години и планирано је да буде завршена у 2017. години обновом куле 9.
24.5.2017.

Радови на обнови куле 9 Смедеревске тврђаве, који се изводе на основу ,,Реализације Главног пројекта обнове Језавског бедема између Куле 7 и Куле 10 Смедеревске тврђаве- наставак извођења конзерваторско-рестаураторских радова - обнова Куле 9" почели су потписивањем уговора са Привредним друштвом за изградњу, обнављање и реконструкцију грађевинских објеката ,,КОТО" д.о.о. као носиоцем посла и Привредним друштвом ,,Бајица" д.о.о. као чланом групе у понедељак 28.8.2017. године.
Јавна набавка радова за коју се спроводи отворени поступак, објављена је на Порталу јавних набавки 4.7.2017. године, а рок за отварање понуда био је 4.8.2017. године. Комисија Регионалног завода за заштиту споменика културе Смедерево констатовала је да су пристигле три понуде, од којих је према унапред дефинисаном критеријуму ,,најнижа понуђена цена" заједничка понуда Привредног друштва за изградњу, обнављање и реконструкцију грађевинских објеката ,,КОТО" д.о.о. и Привредног друштва ,,Бајица" д.о.о. оцењена као најповољнија. Одлука о додели уговора донета је 8.8.2017. године и постала је коначна, с обзиром на то да у законском року није уложен захтев за заштиту права понуђача.
Уговорена вредност радова износи 7.720.900,00 динара без ПДВ-а, односно 9.265.080,00 динара са ПДВ-ом, а рок за завршетак радова је 75 радних дана.
Финансијска средства за санацију куле 9 Смедеревске тврђаве Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево је обезбедио на конкурсу Министарства културе РС за финансирање или суфинансирање пројеката из области културног наслеђа у Републици Србији у 2017. години.
28.8.2017.

Da malo pojasnim.
Snimci su sa završetka radova na kuli 8 Jezavskog bedema, a sada je u toku i obnova kule 9 tako da se Jezavski bedem potpuno rekonstruiše.
Evo malo starih fotografija tvrđave (savezničko bombardovanje, pre izgradnje pruge Smederevo v.Plana(1867) i nesrećne eksplozije 1941 kada je gotovo potpuno uništena, pogled sa sd ade  60-tih, ....).
Inače uvek je jedini problem što nema para ,bar tako kažu nadležni.Volja ,ljubav, entuzijazam i gotovi projekti postoje ali skoro uvek kažu da nema para pa na kašičicu dobiješ mrvice i obnova parcijalno traje godinama.
, ali se nadam da će doći bolji dani.
Uživajte













Smederevska tvrđava se nalazi na preliminarnoj listi UNESK-a, ali sumnjam da će to postati u bliskoj budućnosti .Okovana prugom bez valjanog pristupa i normalno samo stanje u kojoj se trenutno nalazi, ali to je moje lično mišljenje).

Hvala na divnim fotografijama i objasnjenju. Kad god ste u mogućnosti podelite sa nama sve vesti u vezi sa tvrðavom.
Ova tri video klipa vredi pogledati.

Smederevska tvrđava je pretrpela mnoga katastrofalna razaranja, u prvom i drugom ratu, ali najstrašnije razaranje se dogodilo 5 juna 1941 :


Српска Хирошима

У Смедереву је 5. јуна 1941. године дошло до огромне експлозије складишта муниције, која је срушила већи део града, усмртивши између 2500 и 4000 људи.

Послератна комунистичка власт прикривала је истину о страшној трагедији која је задесила Смедерево ‒ да ли због сумњи да су комунисти диверзијом изазвали ову експлозију, или због чињенице да је град обновљен захваљујући, пре свега, напорима Димитрија Љотића, или нечег трећег... Овај текст представља сећање и дуг према жртвама смедеревска трагедије.
Наредбом окупационих власти, смедеревска тврђава је 1941. године одређена за ропотарницу остатака војне силе Краљевине Југославије. Дунавом, са истока и запада, возовима од Скопља, Ниша и Крагујевца, старим Цариградским друмом, запрегама и камионима, довожено је на тоне одбачених сандука муниције, граната, бурад са барутом, којих је било на вагоне, експлозивна пушчана муниција, авионске бомбе, гранате, парафин, пушке, митраљези, топови, запрежна возила, понтонски чамци и војничка одела. Осим тога, ускладиштено је и преко 1000 буради од по 200 литара бензина.

Тврдило се да је тврђава била препуна експлозивног материјала, јер Немци нису одвајали довољно бродова за транспорт. Вероватно им се није журило. Истовар из вагона и утовар у бродове вршили су ратни заробљеници. Они су сведочили да се барут често просипао из буради, као и бензин, те је земља у граду била готово импрегнирана експлозивом.

На том месту је експлодирало око 400 вагона заплењене муниције. Ударни талас кретао се 5000 метара у секунди и имао је јачину као мања атомска бомба. Смедерево је прозвано српском Хирошимом! Неко је касније прорачунао да је унутар камених зидина било десет милиона коњских снага разорне моћи. Као атомска бомба!

Петог јуна1941. у 14 часова и 14 минута, под до данас неразјашњеним околностима, одлетело је у ваздух складиште експлозива у Ђурђевој тврђави. У једном трену живот је изгубило између 2500 и 4000 људи, а око 5000 је било рањено. Прву процену броја погинулих дала је немачка команда у Бечу: 4000. Број жртава је, временом, континуирано смањиван, али то се односи на становништво Смедерева и околине, док је број пострадалих Немаца, којих је тога тренутка у граду било више хиљада јер су се спремали за одлазак у рат на Совјетски Савез, такође непознат. Немци су своје мртве односили и сахрањивали у Немачкој. (Ти подаци вероватно негде постоје у немачким архивама.) Број жртава никада није утврђен, нити је држава предузимала истрагу о томе; једном речју, страдања српског народа су у целом 20. веку мало кога бринула, што нам говори о томе да дуго имамо туђине за владаре. Од 2400 ку¬ћа, са¬мо 25 ни¬је оште¬ће¬но, док су ку¬ће у преч¬ни¬ку од де¬се¬так ки¬ло¬ме¬та¬ра од твр¬ђа¬ве по¬ру¬ше¬не до темеља, по¬да¬ци су та-да¬шње ко¬ми¬си¬је за об¬но¬ву Сме¬де¬ре¬ва. Стра¬вич¬на екс¬пло¬зи¬ја муни¬ци¬је ко¬ја је у то вре¬ме ла¬ге¬ро¬ва¬на у древ¬ном зда¬њу Бран¬ко¬ви¬ћа на¬пра¬ви¬ла је на том ме¬сту кра¬тер преч¬ни¬ка пе¬де¬сет и ду¬би¬не око де¬вет ме¬та¬ра, а на град се сру¬чи¬ло најма¬ње че¬ти-ри хи¬ља¬де то¬на ка¬ме¬на из зи¬ди¬на твр¬ђа¬ве. Прозорска стакла су се распрсла и у насељима на ободу Смедерева.

Подрхтавање тла налик земљотресу осетило се у Великој Плани, Белој Цркви, Вршцу и Београду!

Највећа равничарска тврђава у Европи је задобила ране које ни до данас нису излечене. Влада Милана Недића је образовала Комисију за обнову која је поступно обновила град, уз масован рад добровољаца из целе Србије. До 1943. град је обновљен. Највише су помогли добровољци, студенти и ученици, али и Немци и две јеврејске заједнице са око 500 људи. Штампане су и поштанске марке са доплатом за обнову Смедерева. На чело комитета за обнову Смедерева бива постављен Димитрије Љотић (који је добар део младости провео у Смедереву) и који успева да санира штету колико-толико. Љотић, адвокат из Смедерева и председник Југословенског народног покрета ,,Збор", обраћа се омладинцима свог предратног покрета, и на његов позив они се одазивају и организују Добровољну радну службу. Данима, уз  највеће напоре и пожртвовање, личну опасност због могућности избијања епидемије тифуса и колере, Радна служба је откопавала лешеве већ у распадању. Ови омладинци, понајвише гимназијалци и студенти, многи међу њима избеглице из разних делова Југославије, одиграће ускоро још једну улогу коју им је судбина доделила, исто тако са пуно части и самоодрицања. Свакако треба рећи да су хуманитарну помоћ из ваздуха бацали авиони свих земаља, а Немци су на сваком кораку у граду на тренутак помагали становништву и повређенима, као да нису били окупатори. Кажњавали су покушаје пљачке и заводили ред код организовања откопавања рушевина.

Очевици говоре да је у граду слика након експлозијебила стравична. Рањени и мртви људи на све стране, преко њих камење, откинути удови, неко остао без очију, а на покиданим жицама или ишчупаним арматурама од гвожђа висили су угљенисани људски лешеви, сагорели и смањени као лутке. Неки су касније умирали од последице тих повреда (сахрањивани су на западној страни старе црквице на гробљу изнад костурнице у брду). Умирали су током целе године, и касније, а многи који су преживели, од шока су сишли с ума. Жене које су тада биле трудне неке су изгубиле бебе, а неке родиле сумашедшу децу, која нису имала све удове или нису могла да говоре. Новонастањени Смедеревци су после Другог светског рата често преко оваквих својих комшија сазнавали да се у граду десила трагедија. Комунистичка власт је на дан 5. јуна разгонила народ који се окупљао да запали свеће мртвима. Српске жене у црном теране су и батинама, на простору између цркве и тврђаве нису смеле ни да се задржавају, ни да оплакују своје жртве, тако да о неком пописивању именā није било ни говора. Та чињеница највише терети  комунисте да су морали да имају удела у томе. Да ли сами или у сарадњи са неким, откриће се једном...

Четвртак, 5. јун 1941, освануо је у Смедереву без иједног облачка. Четвртак је одвајкада пијачни дан у Смедереву, седишту Дунавске бановине, градићу који је тада бројао 11000 душа. Сељаци тог дана из околних села долазе у град. Трговало се на тезгама и у радњама, журило се да се потроше обезвређени динари старе Југославије. Други су пак долазили из околних општина са џаковима старих монета, да би их у банкама заменили за нове Недићеве динаре. Тога дана ђацима смедеревских основних и средњих школа подељена су сведочанства, али не као што је то било уобичајено претходних година, на Видовдан, а учи¬те¬љи из сре¬за по¬зва¬ни су да при¬ме пла¬ту. Седамна¬ест глу¬ма¬ца Срп¬ског на¬род¬ног по¬зо¬ри-шта из Но¬вог Са¬да го¬сто¬ва¬ло је у гра¬ду на Дуна¬ву и сви су ов¬де на¬стра¬да¬ли; међу њима и син јединац будућег председника српске Владе Милана Недића, са трудном супругом.

Петог јуна 1941. године у 14 сати железничка станица је била препуна путника, јер се тих година у фабрикама и предузећима радно време прве смене завршавало у два поподне, а воз према Великој Плани, који је одвозио раднике у поморавска села, полазио је у 14:12 сати. Између станице и тврђаве налазио се рингишпил који је радио и забављао децу и омладину. На же¬ле¬знич¬кој ста¬ни¬ци, ис¬пред са¬ме твр¬ђа¬ве, стајао је пут¬нич¬ки во¬з 4714 за Ве¬ли¬ку Пла¬ну, ко¬ји је по ре¬ду во¬жње тре¬ба-ло да кре¬не два минута пре тра¬ге¬ди¬је. У телеграму упућеном из Железничке станице Смедерево комесару Српске државне железнице 9. јуна 1941. пише да је из рушевина извађено шеснаест вагона и две локомотиве, а да је још девет вагона под рушевинама. Према поменутом телеграму, композиција је имала најмање двадесет пет вагона са више од 2000 путника. Због гужве и пре¬ко¬број¬них пут¬ни¬ка воз је ка¬снио, ка¬ко би се при¬ка¬чи¬ла још јед¬на локомотива. На¬жа¬лост, сви ко¬ји су се ти¬ска¬ли да у жур¬би на¬пу¬сте Сме¬де¬ре¬во, игром суд¬би¬не, за¬у¬век су оста¬ли у ње¬му; само је шеснаесторо људи пуким случајем преживело катаклизму.

Баш када је воз требало да крене, у тврђави је почело нешто да се дими; око 14:12 из тврђаве се најпре чула паљба пушчане муниције, затим појединачне експлозије граната, грмело је, севало, почело да тутњи, да би се око 14:14 све претворило у пакао... Јачина експлозије је била толика да је срушила две градске куле и део тврђавског платна према железничкој станици, односно према смедеревској вароши.  Машиновођа Андрија Пислер је дохватио регулатор. Локомотиве су зашиштале. Воз је кренуо. Одједном је наступио смак света. Композиција се распала, делови воза су полетели у небо...

Миша Јовановић (93) сведочи како је само чудом преживео: ,,Као да је почео смак света. Дан се претворио у густу помрчину... На станици су вагони летели као пластичне играчке... Омладина се возала на рингишпилу (који је био у близини тврђаве), па су многе нашли мртве у корпама, стотинама метара даље", присећа се Миша Јовановић (93), члан Комисије за обнову Смедерева коју је основала влада Милана Недића, који је петнаестак минута пре експлозије напустио кафану ,,Солун" у близини станице. Тада је у локалу погинула читава чета Немаца, односно сви гости...

Рачуна се да је Смедереву тога дана било пет хиљада људи који су дошли из других местā. Да је воз кренуо по реду вожње, како је то чинио до тада, иако је била окупација, жртава би било далеко мање. Међутим, воз је  каснио два минута. (Сада се овај догађај сваке године на тај дан обележава пи¬ском ло¬ко¬мо¬ти¬ве на же¬ле¬знич¬кој ста¬ни¬ци, сиренама и лу¬па¬њем цр¬кве¬них зво¬на, сва¬ке го¬ди¬не 5. јуна тач¬но у 14:14 са¬ти град се на тре¬ну¬так ,,па¬ра¬ли¬ше" у знак се¬ћа¬ња на жр¬тве тра¬ге-ди¬је.) Годишњицу експлозије у Смедереву обележава црква парастосом жртвама код спомен-костурнице на Старом гробљу, те полагањем венаца на споменик настрадалима код железничке станице и комеморативним скупом на коме учествују Црквени хор и ученици Гимназије. Ово скромно обележавање трагедије почело је 1981, код споменика жртвама у близини железничке станице који је направио смедеревски вајар, Селимир Јовановић, који је и сâм преживео ову трагедију.

Град је након експлозије замро и био толико опустошен да се размишљало да буде напуштен и подигнут на неком другом месту; иако је древна грађевина деспота Бранковића ублажила удар, центар града је био сравњен са земљом.

Дан се¬ћа¬ња на жр¬тве екс¬пло¬зи¬је нај¬пре је на¬зван ,,За¬вет¬ни дан", по иде¬ји та¬да-шњег коме¬са¬ра за об¬но¬ву гра¬да Ди¬ми¬три¬ја Љо¬ти¬ћа. По¬сле Дру¬гог свет¬ског ра¬та па све до 1981. го¬ди¬не до¬га¬ђај је но¬сио на¬зив ,,5. јун", а од та¬да до да¬нас ,,Дан не¬за¬бо-ра¬ва". На спомен-костурници на Старом гробљу, коју је пројектовао Александар Дероко, уписано је 485 имена, а око 250 жртава без имена сахрањено је у заједничку гробницу. Жртве у возу, које је родбина из околине препознала, сахрањене су у местима одакле су. Списка погинулих углавном нема.

Шта се заправо догодило?

Прва верзија

До данашњег дана енигма није решена. Најчешћа и најдуже употребљавана је верзија да је до експлозије дошло самозапаљивањем експлозива због велике врућине. Међутим, тог дана температура је износила 26 степени и од те топлоте није могло да дође до ,,самозапаљења".

Негде је изнето и овакво мишљење: да је до запаљивања дошло услед немачког немара.  Са једног од заробљених топова није скинут увеличавајући оптички уређај. Услед аљкавог и грубог лагеровања догодило се да је тај уређај (једним својим делом подсећа на снајперско кућиште) био олабављен и под косим углом у односу на топ. С обзиром на то да се он понаша као лупа (ствара жижу на одређеној даљини) догодило се да је жижа  учинила своје.   
   
Наводно се ова верзија није нигде помињала од стране Немаца јер су они веома држали до угледа своје војске, стога су се трудили да то заташкају како знају и умеју. О том могућем узроку се сазнало случајно, на суђењу генералу Леру, који је то успут испричао. На сликама пре експлозије се заиста виде поређани топови, и муниција поред, што показује да је до паљења муниције могло доћи ефектом сочива.

Ова верзија има своје недостатке. На првој слици после експлозије се види повећи кратер, што показује да је до главне експлозије дошло испод земље. По изјавама сведока, прво је дошло до мањих експлозија пушчане муниције, па топовске, да би после два минута експлодирао и барут. Пошто се експлозија муниције чула изван зидина, врло је могуће да је до пожара дошло прво на отвореном, да би се брзо проширио и испод земље. Да ли је било (да ли их има?) лагума испод тврђаве? Нисмо пронашли тај податак, али је чињеница: ,,На првој слици после експлозије се види повећи кратер, што показује да је до главне експлозије дошло испод земље"... То нас доводи до закључка да је могло бити лагума испод тврђаве. Смедеревска тврђава је по типу ,,водена" тврђава (основу фортификационе одбране чине два природна и један вештачки водоток), али ниједан темељ овог колосалног здања није био у самој води, тако да је извесно да градитељи нису имали много проблема са подземним водама. Чак и да нису постојали лагуми, и ЈКВ (која је ту лагеровала своја убојна средства) и Немци морали су да по инжењерским правилима заштите и укопају разорни материјал.

Друга верзија

Друга верзија је да је трагедију изазвала акција британске авијације. Та верзија је најмање вероватна, јер Енглези у то време нису могли да бране ни своје небо, а камоли да изводе такве офанзивне акције.

Трећа верзија

Сумња која је деценијама лебдела, а никада до краја није изречена, пада и на илегалне диверзантске групе које су комунисти у околини Смедерева обучавали и пре почетка рата. Инструктори су били Милош Матијевић, Давид Пајић, Мустафа Голубић ...

Треба имати у виду да је пре 22. јуна 1941. била строга партијска дисциплина. Припадници Југословенске комунистичке партије Југославије и совјетских обавештајних агената натерани су да се уздрже од непријатељске акције против Немаца, тако да, ако се поштовала партијска дисциплина, требало би да буде немогућа; али касније ћемо ипак изнети неке податке који указују да је и могућа .

,,Запаљено је највеће складиште бензина које су Немци имали у Југославији", славодобитно ће бити обзнањено августа 1941. у билтену Главног штаба Народноослободилачке војске. Информацију је објавио лично Јосип Броз, главни и одговорни уредник тог билтена. Мртви цивили нису ни бројани, ни поменути.

Индиције да је диверзија у Смедереву била дело ,,наших људи"  могу се наћи и у телеграму који је Јосип Копинич послао из Загреба ,,Деду" (Коминтерни). У Москви, могу се наћи у ,,Сабраним дјелима Јосипа Броза", могу се наћи код Моме Марковића, народног хероја, у књизи ,,Србија у рату и револуцији од 1941. до 1945", могу се наћи код Владимира Дедијера
Постоје и овакве тврдње: да је Тито намерно обавио диверзију да би уклонио свог главног супарника Мустафу Голубића, генерала НКВД којег је лично Стаљин послао у Југославију да уклони Тита и дигне устанак под окриљем Совјетске Русије. Појавила се информација је да је Мустафа Голубић организовао експлозију муниције у Смедереву. Отворен је његов архив  и неко сигурно има увид у то питање.

Мустафа Голубић ‒ Мујка (1891‒1941) био је један од највећих совјетских обавештајаца. Рођен је у Стоцу. Отац му је био Мухамед, а мајка Нура. У Сарајеву је завршио пет разреда гимназије, а онда наставља школовање у Београду. Добио је стипендију владе Краљевине Србије да студира право у Женеви. Био је припадник ,,Младе Босне", која је у ствари била део терористичке организације ,,Уједињење или смрт", познате и као ,,Црна рука", којој је на челу био пуковник Драгутин Димитријевић – Апис. Неки историчари сматрају да је Мустафа Голубић био стварни мозак Сарајевског атентата на аустроугарског престолонаследника Фердинанда. Као српски војник, учествовао је у Првом балканском рату. Из тог рата излази као наредник српске војске, богатији за орден ,,Милоша Обилића" за храброст, а којим га је лично одликовао тадашњи престолонаследник, принц Александар Карађорђевић. И у Првом светском рату Мустафа Голубић је био активни припадник српске војске, с којом прелази Албанију. У Солуну је био десна рука пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Када су Карађорђевићи одлучили да уклоне неугодног сведока, пуковника Аписа, организована је фарса од судског процеса, који је остао забележен и запамћен као ,,Солунски процес". Судско веће је одлучило да позове Мустафу Голубића да сведочи против пуковника Аписа, а овај је то најенергичније одбио. Због тога је добио казну једногодишњег затвора. Одлежао је неколико месеци, а онда је нечасно избачен из српске војске. После рата одлази у Београд.

Мустафа Голубић је постао члан Комунистичке партије Југославије у Бечу 1922. године. Пошто су у то време сви комунистички покрети у Европи били повезани са Комунистичком партијом, односно бољшевицима Совјетског савеза, он је уз сагласност својих партијских другова ступио у совјетску тајну службу. Позван је у Москву 1937. године, где је завршио школовање за врхунског шпијуна, а након тога је добио високу позицију у Четвртом оделу ГПУ (Государственное политическое управление), тачније у злогласној комунистичкој полицији. Зашто злогласној? Управо зато што је Четврти одел био задужен за уклањање или ликвидирање свих комунистичких политичких кадрова који нису били по вољи Коминтерне, а посебно по вољи Стаљина. Ради подсећања, реч ,,Коминтерна" је скраћеница од Комунистичка интернационала. То је била такозвана Трећа интернационала, основана 1919 године. Четврти одел ГПУ је у Москви под руководством генерал-лајтнанта Павела Ивановича Берзина оформио тајну организацију ,,Црвени камерни оркестар". Павел Иванович Берзин је за време Октобарске револуције био командант најелитнијег Естонског батаљона који је био задужен за безбедност Владимира Илича Лењина, а иначе је био највећи експерт за експлозиве, атентате, саботаже и диверзије. За координатора те организације у Београду лично је Стаљин поставио Мустафу Голубића, са стриктним задатком да изнутра уништи фракцију комуниста окупљених око Јосипа Броза Тита. Мустафа је дошао у окупирану Југославију са задатком да ликвидира Тита и да на лицу места организује устанак под вођством Совјетског савеза и Стаљина.

У Историјском архиву Београда је 1991. године отворен досије са документима који су дефинитивно разрешили све околности смрти Мустафе Голубића. Ради се о оригиналним записницима са саслушања које је команда Гестапоа за Београд и Србију спровела над њим, те документи о пресуди и извршењу смртне казне. Немци су га затекли, вероватно по нечијој пријави, у кући Тихомира Вишњевца, Миријевски пут 97. Имао је лажне документа име Луке Ђерића (Гестапо-досије УДББ-193, БДС). Мустафа Голубић је ухапшен два дана након диверзије у складишту у Смедереву, где су он и Мате Видаковић 5. јуна 1941. године уништили сву муницију коју су Немци ускладиштили у Смедеревској тврђави.

Шта је о активностима Британаца јављао Мустафа Голубић Москви

Мустафа Голубић централи Црвеног оркестра у Москви јавља о делатностима британских обавештајаца у Београду. ,,У саставу Британске амбасаде у Београду ради обавештајни центар Интелиџенс сервиса с капетаном Томом Мастерсоном на челу. Његов мањи обавештајни пункт води директор Астре у Букурешту. Због изванредних успеха током последње две године, догурао је до пуковничког чина. Планира да у случају рата изведе две диверзије на Ђердапу. Има на вези капетана Била Хадсона који се сада налази на планини Радуша у Босни и пуковника Стенлија Бејлија, сувласника рудника Трепча." 

Четврта верзија

Неки руски историчари су изнели овакво мишљење: британска амбасада до краја тридесетих година постала је  центар илегалне пропаганде и субверзивне активности у широком подручју утицаја, које је покривало не само Југославију, него и Румунију, Грчку, Бугарску, па чак и неке области европске Турске. Енглези су у склопу дипломатске поште придодали и  50-80 кг херметички затворене канте са експлозивом! Циљеви енглеске ,,субверзије" су били концентрисани у градовима на Дунаву и угроженим местима.

Део експлозива који није изнет из британске амбасаде нађен је код њихових колега из америчке амбасаде, који су се евакуисали брзо, не отклонивши те трагове са собом, а који су нађени приликом истраге Гестапоа и Специјалне српске полиције. Та амбалажа, односно делови баш таквих канти, нађени су на неколико места у малим комадима у тврђави. У организацији ове саботаже испреплетани су професионалци и дилетанти. Таква комбинација одлучности и безобзирности резултирала је трагедијом 5. јуна 1941. у Смедереву.       

Разарања Смедерева кроз време

Средњи век

Мада је смедеревски утврђени град био саграђен у доба када се већ увелико користило ватрено оружје, његове зидине су са лакоћом издржавале покушаје разарања током средњег века. Додуше, тада се сваки од освајача старао да град изнова утврди за сопствене сврхе, и уклони слабости које је сам уочио током опсаде. И заиста, тврђава је била савршено очувана све до светских ратова у ,,цивилизованом" двадесетом веку.

Први светски рат

Прво значајније разарање смедеревском граду је донео Први светски рат. Налазећи се на важном стратегијском месту приликом продора на исток (Drang nach Osten) Аустријанаца и Немаца преко Дунава 1914. и 1915. године, смедеревско подручје је претрпело тешко разарање. Аустријанци су у више наврата тукли тврђаву топовима најтежег калибра, од 420 мм, познатим као ,,Дебеле Берте". Па ипак, та разарања нису била непоправљива, а древне зидине су још једном показале своју чврстину.

Други светски рат

Најтеже разарање тврђави нането је за време Другог светског рата. Само два месеца после бомбардовања 6. априла 1941. године, град је доживео највећу катастрофу у својој дугој и страдалној историји. Из тврђаве где су Немци складиштили муницију 5. јуна 1941. године, као у апокалиптичкој визији смрти, одјекнула је снажна експлозија, која је брзином оркана захватила цео град и сва насеља десетак километара у пречнику.

Али као да ни то није било довољно. Пред крај рата, 1944. године, енглески бомбардери су у три наврата довршили његово рушење, тукући град тепих-бомбама, и то искључиво цивилне циљеве, јер ниједна бомба није пала на ,,Сартид Металор", рафинерију и све оно где су странци имали удео у власништву.
                                                                           
Америка, Енглеска и Немачка, заједно са двадесет две најмоћније земље света (оне су деловале у свом војном савезу названом НАТО), напале су  Србију и 1999 године, 30000 тона бомби бациле на Србију, која није имала чиме да се брани. Разорили су државу, побили до данас неутврђен број цивила и војника, који нису имали чиме да се бране. Технолошки нису могли да воде рат са тако опремљеном и моћном војном силом. Тада је тучено и по Смедереву, запаљивим бомбама, по складишту горива, које је, срећом, било испражњено; а да је било пуно, могло је да запали не само цео град, него пола Србије. Обичан човек мора да се запита какви су то страшни злочиначки планови, чије конце кроз време вуку исте сатанске силе... Ваљда се са Смедеревом за пример то збивало; а и други српски градови имају своју тешку судбу.

Смедерево је стари хришћански град. О његовом ранохришћанском периоду још ће Српска историјска школа посведочити истином. Зна се да су у граду биле и мошти Светог апостола Луке. Било је последњи слободни град захваљујући деспоту Ђурђу Бранковићу. Било је престоница Србије 1805. под Карађорђем. Смедерево никада није подржавало комунизам, и за то је плаћало маћехинским односом комунистичких власти према његовим културним и историјским вредностима. Иако је мештана у граду остало јако мало, када се пође у тврђаву, сваки камен који додирнете, сваки који осетите под ногама, чини да се осећате посебним, постајете део славне породице српства и српског господства. Осећа се достојанство хришћанске културе, осећање истинске духовне величине, а не силеџијске силе којом данас покушавају да нам промене свест, победници, који су нас покорили и поробили.

Када се чују црквена звона и сваке године запалимо свеће пострадалима у овој страшној трагедији, ми верујемо да је у Небеској Србији сигурно цело једно Смедерево и да се тога дана додирују оба света и прослављају ,,Дан незаборава", како га данас зову... А можда би било добро да се тога дана прослави заветина, да сви Смедеревци прослављају Светог Михајла Исповедника, јер је тада један град цео отишао, а нови се рађао. Ти тренуци сећања на невине жртве, које су се прикључиле милионима српских мученика, дају нам ону искру наде да се ближи дан Васкрса српског.

Приредила и податке сабрала монахиња Атанасија, Манастир Рукумија

Divni citati i ono sto mislim da treba ponoviti jos jednom  :
     
      "Иако је мештана у граду остало јако мало, када се пође у тврђаву, сваки камен који додирнете, сваки који осетите под ногама, чини да се осећате посебним, постајете део славне породице српства и српског господства. Осећа се достојанство хришћанске културе, осећање истинске духовне величине..."

      "Када се чују црквена звона и сваке године запалимо свеће пострадалима у овој страшној трагедији, ми верујемо да је у Небеској Србији сигурно цело једно Смедерево и да се тога дана додирују оба света и прослављају ,,Дан незаборава", како га данас зовy..."

   

       Pročitao sam u jednom dahu, izuzetan tekst, priča, i  fotografije.
       Hvala vam na ovakvom doprinosu ovoj nasoj temi, i iskreno se nadam da ćete nas uskoro opet obradovati nekom pričom o nasoj tvrðavi.

Fotografije iz avgusta 2013. godine...

Malo o zaštitniku grada sv. Luki, sakralnim kompleksom .
Fotografije ( arheološka istraživanj,tehničko snimanje za izradu Projekta restauracije,konzervacije i prezentacije,legenda,i nakon završetka radova).


Мали град, двор деспота Ђурђа и Проклете Јерине, археолошки је истражен, али шта се крије испод 11 хектара Великог града, последње престоница Србије Средњег века, нико не зна.Зна се, једино, да Смедерево поседује чудотворно светилиште чија је локација мистерија која траје шест векова.
Један од Апостола Христових и Јеванђелиста, Свети Лука, почивао је на тлу смедерервске Тврђаве у Саборној цркви Благовештења. Деспот Бранковић откупио је чудотворне Мошти Светог Луке за 30.000 дуката, верујући да су последња заштита и спас српске деспотовине.
Упркос многим покушајима, вековима није одгонетнута тајна где се налазе остаци ове светиње у смедеревској Тврђави.
Према предању, апостол Лука је имао 84. године кад су га ухватили идолопоклоници и обесили га о грану маслине у граду Теби Беотијској. Сахрањен је у Тиви, главном граду Беотије, где су се очудотворне мошти налазиле до друге половине 4. века, када су пренесене у Цариград, у време цара Констанција.
Ђурађ Бранковић је 1453. године пренео мошти апостола Луке у Смедерево, одакле су 1459. однете у Босну, а потом 1463. у Дубровник, па у Венецију.
Чврсто верујући да је чудо избављења српске државе могуће, српски владар је одлучио да светињу пренесе из епирског града Рогоса у Смедерево. За откуп је плаћено тридесет хиљада дуката које је у име поклона морао дати султану и пашама у Једрену.
Срби су, уз помоћ турског заповедника Рогоса, кроз тајни пролаз доспели до куле у којој су мошти чуване, те су их у највећој журби и тајности однели из Рогоса и пренели у новоподигнуту Ђурђеву престоницу, Смедерево.
Пут којим су мошти стигле у Србију није познат. Забележено је само то да је једно коначење учињено у манастиру Грачаници.
Било је то половином петнаестог века.
Тако је богочувани град Смедерево добио новог заштитника чији ће култ у наредним годинама изаћи из оквира градских зидина и постати најзначајнији култ
Пренос моштију
Дванаести јануар 1453. године. по старом календару установљен је као празник преноса моштију.
Био је то све само не обичан дан за житеље престоног града Смедерева док је окрњена српска држава бројала последње дане.
Литија у којој је ковчег са моштима ношен прошла је улицама града и око његових зидина у намери да их утврди и учини неосвојивим.
Литију је пратио деспот Ђурађ Бранковић са породицом: супругом Ирином, синовима Гргуром, Стефаном и Лазаром, кћерима Јеленом и Маром. Забележено је да су долазак светиње пратили "сви епископи српски, часни игумани и ђакони у чистим одеждама и са часним крстовима као и сво племство српско".
Мошти су похрањене у Саборну цркву Благовештења коју је, како је забележено, Ђурађ градио по узору на Ресаву- задужбину деспота Стефана. Верује се да смедеревски храм није заостајао за узором, ни по величини као ни по уређености.
Међутим, каква је била судбина цркве након пада Смедерева 1459. нема никаквих података.
Постоје веровања да је након коначног пада града у руке османских освајача црква порушена, вероватно после 1460. године, а да су њени фрагменти узидани у турско купатило – хамам, као и у Водену кулу на ушћу Језаве у Дунав, коју су Турци подигли ради боље одбране града.
У храму је, како се такође веровало, првобитно сахрањен и сам деспот Ђурађ Бранковић.
Када су пре три деценије откривени остаци сакралног компекса, који је недавно рестауриран, веровало се да је реч о Благовешетнској цркви. Наде су се брзо распршиле, јер је одмах било јасно да је црква Благовештења морала бити далеко већа и репрезентативнија. Тако, остаци цркве Благовештења до данас нису пронађени.
Последњи озбиљнији покушај био је у априлу 2010. године
Тада је обављено геомагнетно снимање подземља Великог града, а за ово ангажовани су немачки стручњаци. Након снимања, месецима је трајала израда сателитске мапе у Археолошком институту у Франкфурту.
Геомагнетно истраживање требало је да открије остатке чврстих предмета и зиданих објеката на дубини до три метра. На снимцима, нажалост, није пронађено ништа.
Тада је као велика препрека наведено растиње због којег компликована апаратура за снимање терена није могла да снима целокупно подземље.
После овога, остала је нова нада да се негде, на неистраженим деловима, ипак налазе остаци светиње.
Остаци сакралне грађевине у коме су се се чувале мошти Светог Луке, који се и данас сматра заштитником Смедерева, су мистерија, а археолози се надају да ће у будућности открити ово, најсветије место у Смедереву.

Триконхална црква



Темељи цркве
Најстарији пронађени остаци су остаци триконхалне цркве из 10. века. Централни део цркве је квадратног облика, страница 2,35 метара. На квадрат су прикључене три апсидеса севера, југа и истока. Све апсиде су истих димензија, дубине им износе по 2 метра. Дебљине зидова су различите и крећу се од 90 до 100 центиметара. Зидови су грађени од ломљеног камена и опеке у малтеру, а темељи су од крупних комада ломљеног камена. Патос цркве је сачињен од слоја малтера са правоугаоним плочама на њему. У шуту пронађеном у цркви је било неколико фрагмената плоча од мермера. Највероватније су оне биле у функцији патоса цркве.[1]
Црква из 15. века[
Истраживања су показала да је касније у 15. веку на темељима претходне триконхалне цркве сазидана једнобродна црква са полукружном олтарском апсидом. Црква је била дугачка 19 метара, а у равни певница широка 15,30 метара. У средишњем делу се налазила часна трпеза у виду зиданог стубца, димензија 1,50 са 1,50 метра. Зидови су слабо очувани, јер је касније објекат рушен и надограђиван. Очувани су певнички зид и део северног зида. Од западног дела зида је сачуван само темељ, тако да се не знају димензијама некадашњег улаза. Претпостаља се да на улазу нису била врата, него пиластери. Спољна фасада је била малтерисана. Пронађена је камена пластика која је красила цркву. Током ископавања је у источној певници пронађен фреско-малтер, што значи да је бар олтарски део био живописан. Пронађен је и фрагмент розете моравског типа.
Мењање намене цркве
Током година сакрални објекат се мењао, постао је прво џамија, која је постојала у том својству све до двадесетих година 18. века, када је претворена у католичку цркву. На комплексу су вршене многе преправке. У следећој фази градње је порушена и проширена стара апсида, а нова апсида је имала облик полуелипсе. Није познато тачано време ове преправке. Веће промене су прављене након претварања цркве у џамију Мехмеда Освајача. Тада се препознају три етапе. У првој етапи је дограђен јужни анекс и михраб. Због повезивања новог анекса са остатком храма, пробија се западни зид јужне певнице. У наредној етапи је сазидан западни анекс дугачак 11,80 и широк 10,30 метара и дограђени су зидови који се разликују од старијих по томе што су тањи. Последња етапа је била повезивање западног и јужног анекса, као и изградња једног новог зида, уз одговарајућа рушења. Темељи овог сакралног објекта су 2012. године обновљени.

археолошка ископавања


Пар минђуша пронађен приликом археолошких ископавања 2012. године
Током археолошких истраживања у унутрашњем простору цркве пронађено је 32 укопа, а још више их је пронађено у околини цркве. Укупно их је било више од 120. Гробови се налазе у неколико културних хоризоната, што значи да су сахрањивали људе овде док је некропола била православна и католичка црква и џамија. У неким гробовима су пронађени и ексери, што указује на то да су се користили и сандуци. Такође су пронађени и прилози уз тела. Трагови цркве се могу наћи свуда по Великом граду. Током ископавања хамама у северном делу Великог града су пронађени делови розете и преплетених орнамената, који су красили цркву. Најзначајнији налаз се десио током реконструкције темеља цркве 2012. године. Пронађен је гроб старије жене у ком су се налазиле златне минђуше са грбом византијске породице Палеолог и мограмима М. П. А. што су иницијали Марије Палеолог, друге жене Стефана Дечанског.





















Spojene poruke: 25 Januar 2018, 13:22:41

Završeni su radovi na kuli 9 Jezavskog bedema Smederevske tvrđave, tako da je to ''platno'' kompletirano i na njemu su  se radovi izvodili od 2006. godine.Bedem između k 5 Malog grada i k 7 Jezavskog bedema,k-7 Jezavskog bedema, bedem k 7-k8,k-8, bedem k8-k9,k- 9 i bedem k-9-k10.
Sledeće se planira  statička sanacija k-11 Varoškog bedema (kriva kula).
Toliko sada par slika.

















Spojene poruke: 25 Januar 2018, 13:26:35

Greška.











Spojene poruke: 09 Oktobar 2018, 12:28:59

Pozdrav, kada započnu radovi na statičkoj sanaciji kule 11 bićete obavešteni, za sada samo obaveštenje sa sajta Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture Smederevo.
ПОЧИЊУ РАДОВИ НА СТАТИЧКОЈ САНАЦИЈИ И СТАБИЛИЗАЦИЈИ КУЛЕ 11 СМЕДЕРЕВСКЕ ТВРЂАВЕ - 20.09.2018.
Smederevska tvrdjava  februar 2008 026 1537446924
Потписивањем уговора за реализацију пројекта ,,Статичке санације и стабилизације куле 11 Смедеревске тврђаве" завршен је отворени поступак Јавне набавке радова, објављен на Порталу ЈН 6.7.2018. године.

Због уложеног захтева за заштиту права понуђача поднетог на дан отварања понуда 6.8.2018. године, Одлука о додели уговора донета је тек 18.9.2018. године након пријема решења Републичке комисије за заштиту права понуђача којим је одбијена жалба подносиоца захтева.

С обзиром на то да је Комисија за отварање понуда констатовала да је у поступку јавне набавке пристигла само једна понуда и да је оцењена као валидна јер испуњава све наведене услове, предложила је директору Регионалог завода за заштиту споменика културе Смедерево да посао додели групи понуђача са заједничком понудом, односно Привредном друштву за изградњу, обнављање и реконструкцију грађевинских објеката ,,КОТО" д.о.о. из Београда као носиоцу посла и Предузећу ,,Новкол" а.д. из Београда, као члану групе.

Рок за завршетак радова према уговору је 80 календарских дана, што ће зависити од временских услова који могу утицати на реализацију ове специфичне врсте радова, узимајући у обзир да је због поштовања процедуре у поступку јавне набавке дошло до одлагање почетка радова за крај грађевинске сезоне.

Уговорена вредност радова износи 15.840.600,00 динара без ПДВ-а, односно 19.008.720,00 динара са ПДВ-ом, а финансијска средства су обезбедили Министарство културе и информисања Републике Србије и Град Смедерево.

В.М.

20.9.2018.


1