Gledaj ovo covece.....12 dvometrasa(u najmanju ruku) mada mi izgledaju i veci kad ih uporedis sa ljudima koji stoje...
To sve govori o karakteru i profesionalizmu ljudi koji su onda radili najtezi od poslova u ovoj ravnici....nisu sekli granu na kojoj sede,steta sto se ovi ribari danas ne ugledaju na stare majstore

Somovi su  ...

A onaj unuk je Sofronije... 

Ja sam praunuk, a Miodrag - prvi sa desne strane je bio visok oko 2 metra, devojcica je moja majka...

Lepa slika, lepa uspomena!

Sofronije... 

Citat: sofronije poslato 24 Jun 2012, 22:48:42
Ja sam praunuk, a Miodrag - prvi sa desne strane je bio visok oko 2 metra, devojcica je moja majka...

Sofronije, lepe uspomene

Hvala kolege, drago mi je da vam se slika dopala 

U to vreme povrsina na kojoj se Dunav izlivao je bila neuporediva u odnosu na ovu danas. Bare, kanali i jezerca koja su zaostala posle poplava su bili puni ribe. Sad je Dunav sateran u korito i maksimalno ga eksploatisu, a da bi bare i ostale vode mogle da prime vodu, vodostaj treba biti bar 600, a to se desava svakih par godina. Nije tada bilo ovakvih nasipa. Svake godine se ribe izmrestila kako treba. Procitao sam vec par puta knjigu Apatinski alasi. Stalno planiram da pitam autora ima li jos kakvih zanimljivosti skupljenih u neke druge knjige. Moracu videti s njim kad ga sretnem.

Tri veka apatinskih alasa

Tomislav Šimunović u svojim knjigama navodi neverovatan podatak da je krajem 18. veka od ukupno 1.914 porodica čak 200 bilo ribarskih. Bareljefi šarana su i danas na starijim kućama

PEDESETIH godina prošlog veka apatinski alasi podmirivali su ribom polovinu srpskog tržišta. Hroničar života i običaja apatinskih alasa Tomislav Šimunović u svojim knjigama navodi neverovatan podatak da je krajem 18. veka od ukupno 1.914 porodica čak 200 bilo ribarskih, dok je Novi Sad, na primer, tada imao samo 12 ribara.

Velika koncentracija zanata, naročito ribarskog, u malom Apatinu, pored Dunava, nastala je kada je Marija Terezija odredila ovu varošicu za tranzitno mesto.

Koliki je bio značaj ribara potvrđuje i podatak da apatinske zanatlije dobijaju od carine esnafske privilegije, a prvi ribarski protokol datira još od 1773. godine.

Ovaj hroničar navodi da je u 19. veku bio zlatni alaski period i da se na Dunavu, od Baje do Pančeva, izlovljavalo 22 miliona komada ribe godišnje. Kasnije su zbog regulacije korita ugledne porodice osiromašile, pa je tako bilo sve manje ribe i ribara.

- Svojevremeno su apatinski alasi u korpama od vrbovog pruća ribu izvozili u Austriju, Češku, Poljsku... Precizni podaci o izlovu ribe kod Apatina nalaze se u sva tri izdanja moje knjige ,,Apatinski alasi", ali ću pomenuti da je pedesetih godina prošlog veka od ukupno ulovljene ribe sa otvorenih voda u Srbiji, Apatin učestvovao sa 49,1 odsto - navodi Šimunović.

Na kućama ribara bili su bareljefi, obično šarana, kojeg su ribari smatrali najplemenitijom ribom. Ovi bareljefi se i danas mogu videti na nekim apatinskim kućama.

- Alasi su bili cenjene zanatlije koje su pohađale Zanatsku školu - kaže Šimunović. - Tri godine bili su šegrti, tri kalfe i tek potom majstori. U Zanatskoj školi 1885. godine bilo je 227 đaka ribarskih šegrta. Šegrtovanje je najviše trajalo uz čamce, starije ribare i mreže. Slava ribara bila je Sveti Petar i Pavle. Na dan patrona se kuvao riblji paprikaš u ogromnim količinama. Majstori i kalfe oblačili su svečano odelo sa crnim prslukom i dva reda srebrne dugmadi, i srebrnim džepnim satom sa lancem, po čemu su se razlikovali od ostalih zanatlija.

Nisam ni znao da postoji ovakva tema na forumu, posle isčitavanja mogu samo reći svaka čast na pokretanju teme i uloženom trudu da saznamo informacije za koje nismo znali. Bravo.

U Apatinu starih alasa više nema

Apatin je oduvek bio poznat ribarski centar i dugo je imao vodeće mesto u svetu slatkovodnog ribarstva. Nekada su apatinski alasi imali i svoj esnaf, ali kako su tokom prethodna dva veka nestajala mnoga prirodna mrestilišta za obnovu riblje mlađi, i kako se privredni ribolov osavremenjiivao i prelazio u privatni, vremenom je sve to dovelo do drastičnog smanjivanja količina ribe i postojanja tradicionalnog ribarstva u Apatinu, pa ni starih alasa više nema.

Nekada behu alaska vremena kada se na Dunavu kod Apatina na stotine tona ribe izlovljavalo malim ili velikim čamcima čiklama ili laptašima, velikim ili malim mrežama alovom, setkom, buvarom, metlicom ili vrškom, koje su ribari sami pleli...

Rade Dražić jedan je od poslednjih starih alasa sa Dunava koji, iako više ne ribari, i danas svakoga dana odlazi do reke na svoj čamac, jer će mu ribarenje ostati u krvi dok je živ.

"Ribarilo se nekada svako veče i svakog dana bez odmora, ako treba i 24 časa. Kada smo ujutro ustajali prvo smo pripremali mreže za izlov, pa smo nakon toga imali mali odmor, pa onda od šest sati krećemo sa potpunom ribarskom opremom na reku. Sećam se, kao da je bilo juče, jednom smo za sedam dana u Kopačkom ritu mrežama izvukli preko 40 tona šarana preko ruku. Nije svako mogao biti alas, postojala je trogodišnja škola ribarstva, a praksu ili zanat su nas učili stari alasi.", priseća se Rade Dražić, stari alas.

Stevan Mošković, kao alas odslužio je pun radni staž, više ne ide na vodu, ali čuva uspomene iz tih vremena i kaže: "Poslednjih deset godina dvadesetog veka od svih apatinskih alasa ostalo nas je samo četvorica. Ubrzo nakon kratkog vremena ostalo nas je dvojica koji smo kao alasi otišli u penziju. Voleo sam ribarstvo, jer sam ceo život proveo na reci, a najteže u ovom poslu bilo je ribariti Dunavom po ciči zimi.".

Apatin je svojevremeno imao ribarsku centralu i fabriku za preradu ribe, ali tradicionalan način ribolova zamenio je privatni privredni ribolov.

"Smanjenje količine ribe dovelo je do gašenja starih privrednih ribara ili alasa. Na kraju ih je ostalo troje ili četovro, koji su ribarili samo u turističke svrhe." napominje Milan Ćopić, predsednik USR "Bucov" Apatin.

Pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka na tradicionalan način na potezu Dunava kod Apatina ribu je izlovljavalo preko stotinu alasa. Tek oko 2008. godine starih alasa na ovom plavnom području nije ni bilo. Kakva behu alaska vremena ostaje samo u uspomenama i u njihovim pričama.

Srbija nekad: Priča o pravim majstorima svog zanata - APATINSKIM ALASIMA

Od 18. veka ribarenje je u Apatinu osnovno zanimanje velikog broja stanovnika.U dvadesetom veku već su važili za prave specijalce. A koliko su ribe lovili i kakvih su se rituala pridržavali, saznajte u tekstu koji sledi.

Još od srednjeg veka u Apatinu je ribolov bio glavna privredna grana. Apatin je pod tim imenom zapisan još 1350. godine, u posedu Kaločke nadbiskupije. Kada je, polovinom 18. veka, naselje obnovljeno nakon što su ovde kolonizovani Nemci sa Rajne, ribolov je ponovo postao osnovno zanimanje velikog broja stanovnika Apatina. Krajem 18. veka u Apatinu je bilo čak 200 profesionalnih ribara, a od 1773. godine postojao je privilegovani apatinski ribarski, lađarski i mlinarski ceh. Austrijski car Franc I dodelio je 1830. godine apatinskim ribarima isklјučivo pravo da organizuju ribolov na Dunavu od Mohača pa do Oršave (Đerdapa). Svaki alas obeležio bi svoju kuću znamenjem svog ceha, a središnji godišnji događaj apatinskih alasa bile su trodnevne ribarske svečanosti, koje su priređivane o Petrovdanu (29. juna), kada bi apatinskim alasima u goste  dolazili ribari iz Bačke i Baranje, pa i sa udaljenijih prostora.

Posle ukidanja cehova, u Apatinu je 1876. godine osnovano udruženje "Ribarsko bratstvo", u kome se, pred Drugi svetski rat, nalazilo 500 ribolovaca, koji su, u dobrim godinama (npr. 1927), imali godišnji ulov od 1.500 tona dunavske ribe. Bili su Apatinci pravi specijalisti za hvatanje velikih somova, moruna i jesetra (osim somova, koji ponekad prelaze i 100 kg težine, druge dve vrste, nakon podizanja brane na Đerdapu, ovde više nema – poslednju morunu Apatinci su ulovili 1964., a bila je teška 186 kg i duga preko tri metra).


U zapaženoj i obaveštenoj studiji Tomislava Šimunovića "Apatinski alasi" (Apatin, 2005), opisana su i tradicionalna sujeverja ovdašnjih ribara, koji su kao loš predznak tumačili ako bi žena prešla preko njihove ribarske mreže, ako bi sreli ženu koja nosi praznu posudu i ako bi im žena poželela sreću ili ih upitala kuda idu.

Iz istog razloga nisu sekli mrežu makazama, već samo nožićem, a pad ptičjeg pera na ribarsku mrežu takođe je bio predznak lošeg ulova. Vrlo loš znak bio je i susret s popom, a srećan ulov nagoveštavao je susret s Romom i s muškarcem koji nosi punu vreću ili kofu. Živeli su alasi u svom dunavskom svetu, imali su svoju terminologiju, kao i svoje specijalitete: fišpaprikaš (riblji paprikaš) i muntur – poseban ribarski način za pečenje štuke ili smuđa.


U Apatinu je sveža riba prodavana iz velikih pletenih korpi, koje su "majstorice" (žene ribara) gurale na drvenim kolicima po svom rejonu (nekoliko ulica), uz neizbežan kantar za merenje težine ribe (riba je prodavana sveža, ali i sušena). Osim ulične prodaje, apatinski alasi su od 1905. godine imali i svoj "Ribarski eksport", trgovačku ustanovu koja je ribu prodavala na veliko, sve do Austrije, Poljske i Ukrajine.

U Apatinu je bilo i sedište ribarske centrale koja je u prvoj polovini 20. veka imala dozvolu za eksploataciju ribolovnih voda na ovom prostoru. Ribom se trgovalo na apatinskom pristaništu, kraj dunavske obale, gde su skupljali ribari, lađari, nakupci i trgovci ribom, a kraj pristaništa se nalazio i niz gostionica sa ribljim specijalitetima i tamburaškim "bandama".