Vrščanin Stojan Bućan je pre nešto više od četiri decenije bio jedan od svega dvojice oficira rečne plovidbe koji su u Evropi znali da upravljaju plovilom koje je guralo barže

Vršac – Pre četrdeset dve godine, poručnik rečne plovidbe Stojan Bućan, sada penzioner, sa svojim starijim kolegom, kapetanom Milanom Gruborom iz Beograda, boravio je u SAD, na reci Misisipi, gde su se na ogromnom brodu ,,Misuri" (16.000 konjskih snaga) obučavali za upravljanje plovilom koje gura barže. Posle dvomesečnog treninga u Sjedinjenim Američkim Državama, vratio se na Dunav, gde mu je stečeno znanje poslužilo da bez problema upravlja brodom koji je gurao pakete i do osam barži. U to vreme, Bućan i Grubor su bili jedini u Evropi koji su plovnim putevima Starog kontinenta teret prevozili guranjem, čime je nepovratno započeo kraj ere vučenja, manje efikasnog načina transporta.

– Kada se u podunavskim zemljama uvidela efikasnost novog načina vodenog prevoza, kompanije iz Rumunije, Bugarske, Mađarske, Austrije i Nemačke su slale svoje kapetane kod nas. Ja sam obučio desetoricu oficira plovidbe, i tako pelcer sa Misisipija preneo na Dunav i ostale evropske reke – priča nam Stojan Bućan (80), potomak Nikole Tesle po majčinoj liniji, koji je na rekama i morima proveo punih 45 godina, radeći u tada moćnom Jugoslovenskom rečnom brodarstvu (JRB) i austrijskim i nemačkim kompanijama.

Grubor i Bućan su napravili još jedan podvig: brodom ,,Podgora", gurajući barže, doplovili su čak do Regensburga, ušća reke Regen u Dunav, u srcu Bavarske, što nikom do tada nije pošlo za rukom. U toj luci Bućan je uspeo da pred kamerama nemačke televizije okrene ,,Podgoru" za 180 stepeni: do te ,,pokazne vežbe" mislilo se da je takav manevar moguć samo na striktno određenim širim potesima Dunava. Posle toga, postavljen je za kapetana broda ,,Drvar", a ubrzo se pročuo još po jednom podvigu:

– Bilo je to 1969. godine, kada sam uspeo da prođem kroz Đerdap po gustoj magli. Kada sam se radio-vezom javio šefu saobraćaja, kapetanu Stevanu Peteju u Beogradu, raportirajući da sam prošao do pozicije Kladovo, nije mogao da veruje, jer je magla bila kao testo – priseća se Bućan, koji je do izgradnje đerdapske brane i podizanja nivoa Dunava, zahvaljujući poznavanju konfiguracije dna velike reke, veštim manevrima, plovila prevodio bezbednim putevima.

– Dunav poznajem kao svoju sobu, mada već dugo ne plovim. I dan-danas sanjam brodove i luke. A buđenje me rastuži – kaže nam Stojan Bućan, otkrivajući nam da je naslednike obavezao da mu na nadgrobno znamenje uklešu crtež broda i tekst: ,,Voleo je brodove, šah i žene". Inače, Bućan je i šahovski majstorski kandidat, a njegov pokojni brat Dušan je bio šahovski majstor, a uz to, po oceni velemajstora Mihaila Talja, i veliki šahovski novinar.

Reka ne zna za ideologiju

Da je Jugoslovensko rečno brodarstvo šezdesetih godina bilo ne samo vodeća firma te vrste u Evropi, već i preduzeće koje je ulagalo u nova znanja i kadrove, upravo potvrđuje činjenica da je na obuku u SAD poslalo svoje najbolje ljude: Stojan Bućan je bio prvi u svojoj klasi na Brodarskoj akademiji, a Milan Grubor je važio za vrsnog teoretičara u oblasti rečne plovidbe. Tako se dogodilo da ,,pelcer" novih znanja o prevozu tereta plovnim putevima iz ,,bastiona kapitalizma" u Evropu donesu dvojica oficira iz ,,crvene" Jugoslavije.

– U Americi nam nisu postavljali nikakva ideološka pitanja niti barijere, niti nas je iko pitao jesmo li ili nismo članovi komunističke partije – kaže Stojan Bućan.

  starim majstorima

Svaka cast,za postovanje  

Znaci on je najzasluzniji sto su nasi kapetani cenjeni u svetu.
Dosta dobro se nasi kotiraju pri prevozu velikih tereta i manevara.
Svaka cast

Svaka cast! 

Svaka cast za Post-Pikmen ...opet sam nesto naucio ..znao sam da samo mi mozemo sve ...i Tito je radio ,,Panonski citaj dobro " za ,,Mercedes" kao test vozac ...

Davne 66 god. bio sam pripravnik na brodu na kom je Bucan bio kapetan,t.j. n "DRVARU".Drago mi je da vidim da je dobro i ovim ga putem puno pozdravljam. Upravitelj je bio "ERA".Kasnije sam radio i sa Gruborom i mnogim drugim, pa ovim putem pozd. sve bivse i sadasnje ladjare.Moje ime nije bitno jer me sigurno ne mogu setiti jer sam dosta mladji ali znaju Batu Zenarevica i Radeta Betona kojih na zalost vise nema

Pozdravljam tebe, Bucana i ostale ladjare  Na kojoj si ladji bio pred penzionisanje

Na "PODGORI" 1976god'imas je u mojim slikama

masinac ,svaka cast 

Skidam kapu

Duschan,takodje

Ponakad pomislim da je čovjek prije bio cijenjen i nezamjenjiv u svom poslu.
Bez obzira na školu majstor je bio cijenjena osoba koji god posao obavljao.
Današnje doba je izmjenilo osnovne društvene norme i vrijednosti.
Ne poštuje se rad,ne poštuje se čovjek kao biće nego je postao brojka
u statistikama nekog činovnika...
Moj djeda je bio gospodin u pravom smislu rječi.
Bez osnovne škole postigao je zvanje majstora u osječkom ELOS-u
Ostavio je iza sebe 5cm debelu kolekciju nagrada za obavljeni posao,
dobrovoljnu vatrogasnu službu,pohvalnice firme za najboljeg majstora,
jubilarne nagrade itd.
Dao je sve od sebe i volio je svoju firmu i ona mu je uzvraćala ljubav kada god bi mu postalo teško u životu.
Firma je stala iza njega kada je trebao kredit za izgradnju pa nije morao u banku nego je firma odbijala od plaće koliko je mogao odvojiti koji mjesec.
U životu je svojim rukama izgradio tri kuće i odškolovao četvero djece.
Danas toga više nema,propalo je dostojanstvo ljudi i poslovi nemaju dušu kao ni ljudi.
Svi smo zamjenjivi u najkraćem roku i s posljednjom plaćom bačeni u zaborav i najdoljnju ladicu kadrovske službe.
Djedu su zvali na godišnje sastanke firme još godinama nakon umirovljenja.
Zvali su ga i kada se slavilo i kada su trebali pomoć.
Kao jedan od bolje plaćenih i cjenjenih djelatnika u bivšoj firmi,nakon 5godina rada zaražim  krtkotrajnu (3mj)povišicu radi kredita u iznosu od 300kn i odbiju mi molbu pod izgovorom "onda će svi tražiti isto"
Toliko o današnjem poslovanju i vrijednostima čovjeka.
Malo sam skrenuo sa teme ali mi oprostite.
Dirnula me priča o čovjeku i njegovoj sudbini.
...još uvijek sanjam brodove i luke...
Poštovanje SVIM vukovima na svim vodama svijeta


REKA NEZNA ZA IDEOLOGIJU

Druga su to vremena bila ...ljudi su bili vise odgovorniji ..postovali su tudje ..danas nepostuju svoje a o tudjem ni trunke respekta ...danasnjica nam donosi norme u kojim nema mjesta za humanost prema radnoj snazi ...
cijeni se samo uspjeh preko profita ...
priznanje radnicima samo nakon 25 godina pripadnosti u firmi i jos koji drugi jubilej ...sada uvode malo nagrada novcanih kao motivaciju a to samo ako uspiju rekordnu godinu postignuti ..mi zaredom 13 godina rekordnih imali i lijepo prolazili ..dok ova prosla .... ..trt Milojko ... ...pa kiksali sa premijom  ..ovu godinu ocekujemo opet dobru nagradu ...prije si mogao posla naci gdje si htio ... ..dok danas moras biti sretan da imas neogranicen radni ugovor ..poneke firme daju garanciju na zaposlenje do recimo 2014 godine (Audi) a neke zatvaraju zbog recesije ..i tu gdje zatvaraju tragedije ljudske se dogadjaju ....podizali kredite za kuce i sada nemaju odaklen placati kredit ...katastrofa ..a firma da ti da kredit ...tu moras biti zvecka malo veca ...istini za volju znaju oni nagraditi i ponekad za dobre ideje koje se pokazu za realizaciju isplative ..ali male su to cifre ..
znaci covjek danas manje vrijedi jer je jednostavno zamjenjiv ...dok reknes piksla na tvom mjestu ima 100 interesanata ..firma u kojoj radim trazi za sledecih 5 godina jos 400 Dipl. Inzenjera ..cemu to vodi ? ...
jednog dana ce imati prekvalifikovanu radnu snagu koja ce biti prisiljena da radi za manje novca a istu odgovornost snositi ...zbog prezasicenosti radne snage vrsiti ce se selekcija kompetentne radne snage ...

U elektroprivredi i dan danas postoje nagrade za 10,20,30 itd.god. rada isvake godine odrzava se sastanak penzionera uz rucak.Lepa tradicija