Prve vodenice na Dunavu izgrađene su u manufakturnim radionicama feudalnog poseda u Apatinu, u srednjem veku, gde su od poreza u naturi sakupljane veće količine žita, koje je trebalo samleti. Na tom stepenu razvoja prevaziđeni su kameni žrvnjevi na ručni pogon, čije pokretanje zamenjuje vodena snaga u vodenicama. Vodenica je u stvari veći plovni objekat sa montiranom drvenom kućom na palubi za smeštaj vodeničara i uređaja za mlevenje žita. Od svih ranijih eksperimenata za melevenje žita, vodenice su bile daleko najbolje.


Vekovima su vodenice na Dunavu sastavni deo istorije Apatina, njegovog ekonomskog razvoja i svakodnevnog života. Sve vojske koje su boravile u ovim krajevima, koriste dunavske vodenice za svoje potrebe i odnose se prema njima kao strateškom objektu za snadbevanje vojske i naroda hlebnim brašnom, izuzetno važnim prehrambenim proizvodom.


Apatinske vodenice i Turci su koristili za vojne i civilne potrebe. Brašno iz dunavskih vodenica uglavnom se prodavalo na slobodnom tržištu gde su ga i Turski trgovci kupovali. Međutim, za vreme čestih vojnih intervencija u Evropi i Aziji, kada su Turskoj imperiji bile potrebne veće količine brašna sa kojima su se najvećim delom snadbevali iz naselja podunavske Nizije, tada bi Turska vojska preuzimala kontrolu nad radom vodenica i lađama žitaricama u apatinskom pristaništu. Sve samleveno žito Turci su lađama otpremali prema Beogradu.

Bili su Turci i otišli iz Bačke, a apatinske vodenice i dalje melju žito. Austrijska vojna komanda odmah je videla prednost apatinskog pristaništa i 11 postojećih vodenica na Dunavu, i tu izgrađuje svoju vojnopozadinsku bazu. O tom vremenu postoji više sačunavih dokumenata. Poznat je i veliki doprinos novih nemačkih kolonista brodotesara, koji skoro dva veka izgrađuju brojne i kvalitetne vodenice na Dunavu.


Dok se vodila borba za spasavanje starog centra Apatina od poplave, u jednom izveštaju doslovno piše: "da rad vodenica navlači (usmerava) struju vode na grad". Uskoro su vodenice ispred pristaništa pomerene znatno južnije u rukavac Dunava, koji se i sad naziva Mišval (Mihlschwall - masa mlinova). Pričaju stari Apatinci da je tu bilo 75 vodenica u koje je žito dopremano preko ciglarskog nasipa i pristaništa. Pošto je to bila izuzetno nepovoljna pozicija udaljena od grada, a i shvatilo se, da rad vodenica ne utiče na tok Dunava i vodenice su vraćene na raniju poziciju.


Tehničkim usavršavanjem vodenica znatno je povećan njihov kapacitet, i tada ih je bilo oko pedeset, a na jednoj mapi iz XIX veka označeno je trideset vodenica na Dunavu kod Apatina. Stalnim usavršavanjem tehnike mlevenja, vodeničari su postigli visoki kvalitet brašna i bili priznati majstori.

Doprema žita i odvoz brašna vršeni su vodenim putem, čamcima, gde su česte oscilacije vodostaja, te se od vodeničara zahtevalo da pored svog zanimanja budu i vešti lađari i dobri poznavaoci ćudi reke na kojoj su stalno radili.


Apatin je u XVIII i XIX veku bio najveći centar mlinarstva u severnom delu Bačke. Ovde se svakog dana nalazilo od 30 do 50 seljačkih kola iz obližnjih naselja koja su čekala na red radi meljave žita. Kako su ovi mlinovi radili i za vojne potrebe, bilo je dana kada do deset vojnih lađa čekalo na svoj utovar brašna. Iz sačuvanih dokumenata se vidi da je bilo godina kada je u apatinskim vodenicama samleveno preko 45.000 požunskih mera brašna, a u XIX veku dnevno je po više tona brašna iz apatinskih vodenica otpremano na tržište.

Vrhunac prosperiteta apatinskih vodenica dostignut je u poslednjoj deceniji XIX veka. Nakon tog vremena počinje izgradnja parnih mlinova. To je bio početak stagnacije i kasnijeg opadanja ove vrste zanatstva. I pored pojave parnih mlinova, eljaci su još dugo radije mleli svoje žito u vodenicama, tvrdeći da je brašno iz njih znatno boljeg kvaliteta. Naročito pred praznike apatinske vodenice radile su punim kapacitetom.


Pored parnih mlinova, bilo je i drugih faktora koji su uslovili brzo opadanje broja vodenica. Taj proces ubrzan je intenzivnijim razvojem brodarstva, jer tako veliki broj vodenica na Dunavu prilikom niskog vodostaja predstavljao je opasnost za plovidbu. Zbog toga je i zakonom zabranjena izrada novih vodenica, dok je dozvoljeno održavanje postojećih. Kako su vodenice izložene svim vremenskim nepogodama na reci, vek trajanja je veoma kratak i njihov broj uskoro je prepolovljen. Tome su još više doprinele pooštrene poreske mere u cilju konačne likvidacije vodenica sa tog važnog međunarodnog plovnog puta.


Posle prvog svetskog rata na području Apatina još su radile 23 vodenice. da bi prebrodili nastale teškoće, njihovi vlasnici osnivaju Udruženje mlinara i tako su uspeli da koncentrišu veće količine brašna koje su po povoljnim cenama pasirali u pasivne krajeve. Međutim, nakon velikih poplava 1924. i 1926. uništeni su skoro svi usevi apatinskih atara, a pomoć države koja je stigla u žitu predata je na mlevenje velikom parnom mlinu. To je bio fatalni udarac umirućim vodenicama od kojih je preživelo još 16 vodenica. Godine 1936. u Apatinu je izgrađen mlin na električni pogon koji se prvih godina u pogledu kvaliteta brašna nije mogao takmičiti sa vodenicama, ali je imao veliko preimućstvo zbog kapaciteta i neprekidnog rada, dok su se vodenice svake zime zbog kretanja leda morale povlačiti u zimovnike.


Pred početak II svetskog rata u Apatinu radi još sedam vodenica. Prilikom bombardovanja u II svetskom ratu uništene su još dve vodenice, a jedna je potopljena u oluji. Nakon osobođenja 1945. još tri vodenice prestaju sa radom jer su ostale bez posla. Zadnju vodenicu držao je u zakupu poslednji vodeničar Stevan Pinkert, a nakon njegove smrti u zimu 1961. godine ledene sante na Dunavu uništile su poslednju apatinsku vodenicu. To je bio kraj nekad tako važne i razvijene zanatske delatnosti, po kojoj je ovaj grad bio vekovima poznat.

Srpska kuhinja je poznata po obilatom korištenju kruha. U srednjovjekovnoj Srbiji se kruh radio od "sumješice" i "suražice", mješavine pšenice, ječma i raži. Kruhu se nekada, zbog njegove učestale upotrebe, pridavala posebna pozornost. Umijesilo bi se tijesto, stavilo na žar lišće zelja, potom bi se tijesto prekrilo listovima i zatrpalo pepelom. Kruh se izrađivao s hladom i toplom vodom. Hladnom su se mijesili, primjerice, proja i kukuruzni kruh kako bi se produžila njihova valjanost. Niži slojevi su jeli kruh od pšenice, dok su oni siromašniji jeli zob, raž i heljdu.

Čak su i zakoni srednjeg vijeka u Srbiji definirali normative kvalitete kruha, a prema pisanim izvorima u Beogradu je 1660. godine postojalo čak 600 mlinova, koje su pokretali konji i dunavske vodenice.

Prave fotografije imao sam jednu staru fotografiju , jedne Apatinske vodenice cini mise iz 1935godine ,preturio sve zivo veceras nemogu da je nadjem bas sam se iz nervirao ,ma nema unuk kad napravi "smotru" to je katastrofa .Cim je nadjem skeniram je i stavljam na  ovu temu

Isto kao što ja nemogu nać podatke o vodenicama pokraj Erduta bilo ih je tri mislim i onda jedne godine led je učinio svoje sannte leda su ih sve potopile i porušile znam i lokaciju gdjesu ali podataka nigdje nema

Evo jos nekih starih slika


Poslednja vodenica pocetkom 60-tih

Ako se ne varam ovo je njen kamen

Ne varaš se. 

Takozvani žrvanj - melje najbolje brašno u svijetu i okolici

Zamisli kukuruzni zganci preliveni saftom od srneceg perketa

Zrno kukuruza ili pšenise prilikom takvog mljevennja se nespali i nerazbije, brašno ima poseban i jedinstven ukus

Maketa apatinske vodenice sa Dunava...

Darko, ako se ne varam, na onom limanu, gdje običavam s ekipom kampirati na Dunavu, ispod Erduta, potopljena je jedna od vodenica.....

Meni rekoše tri su potopljene baš na toj lokaciji rekao mi jedan stariji čiča i ti ga sigurno poznaješ    ako su njemu slagali onda i ja lažem
nema od njih ni traga ni glasa ja sonarom par puta prešao sve ili su zatrpane pijeskom i muljem ili je voda sve odnjela