U priči o bojama najlakše je primeniti ono što nam fizika kaže - kako se apsorbuju pojedine boje iz bele svetlosti u zavisnosti od pređenog puta kroz vodu. Čak i da postoji takva voda (a ne postoji, jer niko od nas ne peca u čistoj H2O), mnogi tom prilikom pojednostavljuju stvari i dalje, pretpostavljajući da zraci Sunčeve svetlosti padaju na vodu vertikalno. Na taj način se apsorpcija boja (nestajanje pojedinih boja iz spektra dnevne svetlosti) računa kao dubina. Ni to najčešće nije upotrebljivo u praktičnom pecanju (osim u podne, negde oko ekvatora).
Najkorisnije je posmatrati vodu kao filtar u boji. Grubo objašnjenje bi bilo - voda prenosi svetlost kao što naočare u boji prenose boje iz sveta oko nas. Zamućene vode od poplava i sličnog, posmatraju se kao "crveni" filtar, one obojene planktonom kao "zeleni", one sa atmosferskim taloženjem čestica kao "žuti" i slično. Sve su ovo pojednostavljenja, da bi stvar bila jasnija. U drugačije obojenim vodama se boje drugačije apsorbuju (drugačije se "prostiru"). Još prostije - kad naiđe mutnica, ribe promene naočare; kad padne kiša ili počne da duva vetar koji diže prašinu - ribe opet promene boju naočara. Naravno - kada zalegnu u dubinu, opet promene "naočare". Kada Sunce krene za zalazi ili izlazi čak i mi znamo da se menja boja svetlosti. U većini pomenutih situacija, filtarsko dejstvo vode je izraženije od apsorpcionog.
Druga predrasuda koja se u priči o bojama u pecanju čini je kud i kamo opasnija. Nama je najlakše da svet posmatramo sopstvenim očima (ili očima onih kojima verujemo). Kako god okreneš, niko od nas nije riba. Stručna javnost dobro poznaje anatomsku građu ribljih očiju, pa na osnovu toga posredno zaključuje kakvu bi to sliku moglo da stvori u ribljem vidu. Ali niko pouzdano još uvek ne zna kako ribe vide. Ono što je sigurno je da skoro svaki smuđ ima nekoliko (desetina) puta veću zenicu od skoro svakog dvonožnog lovca na smuđeve. Ako na to dodamo drugačije građeno oko (što nije sporno) kao i moguću sasvim drugačiju obradu slike u ostatku čula vida, može se pretpostaviti da ribe u mutnom Dunavu itekako vide.
Nama je antropocentrično lakše da poverujemo da je tamo dole, u dubini, mrkli mrak i da se stvar opstanka rešava bočnom linijom. Bočna linija je organ za orijentaciju/kretanje riba u tekućoj sredini, pa tek onda pomoćno čulo za lov (vrlo ograničenog dometa).
Treća i najmanje pominjana "sitnica" (koja se najčešće uopšte ni ne pominje!!!) je priča o slikama, umesto priče o "pokretnim slikama". Ribe uglavnom zanima ono što se kreće u slici koju vide, kakva god da je ta slika.
Početna
Pomoć
Pretraga
E mail
Prijavljivanje
Registracija
