Vukovi sa DUNAVA

Puno dogodovština ima na ovu temu, ima smešnih a ponekad i tužnih situacija pa razgalite dušu ostalim vukovima u ove zimske  dane kada većina  nije na  vodi. Evo  jedne odmah od mene.

Leto osamdesetih  godina  prošlog  veka, vodim  prijatelja na  Dunav  na  pecanje šarana.  On je  inače  formirani  pecaroš  ali  nije pecao na  Dunavu   pa  još  pritom  šarana. Kao  pecaroš  koji  oscilira po  kanalima i  raznim stajačicama  normalno  je  da nema  čamac i  njegovo  iskustvo  za  pecanje  iz  njega  je  nikakvo  s'toga me je  zamolio   da mu  nađem negde mesto  gde može pecati  sa  obale  a da  pri  tom još  ima  šansu  da upeca šarana, iako  je on već kroz  priču  provlačio  da je  smuđ  taj  koga on preferira.

Ja bih  se unapred izvinio  mojm prijateljima  da se neljute na mene  ako  se prepoznaju u mojim  pričama s'toga  recimo  da  je taj moj  prijatelj Rajko.  Odvedem  ga  tačno  na mesto  gde su  nekad  stajala  dva jablana, Petrovaradinski  panjevi,  iako   je to ustvari  granica lovnog područja Petrovaradina  i  Sremskih  Karlovaca,  pa  su  tu  granicu  na  neki  način   prihvatili   i  pecaroši.  Obala predivna  blago  nagnuta, pešćana, dubina  nastaje već na oko metar od  obale  I kreče se oko  četiri  metra tu  gde se zabacuju  olovice  , no ima  tu i  variranja dna  čak  do  šest  i  više metara. Tog leta  je  šaran predivno  pecao.  Kada  smo   stigli  do  mesta koje  sam   odredio  da Rajko može pecati  a da ima rezultata na  vodi zatičemo  zajedničkog  drugara, Debelog, Tamburaša- nadimci ili špic name  kako  hočete, usidren  sa čamcem  peca  šarana. Obradovao  nam se  a tek  kad je  čuo  da ću  tu ostaviti  Rajka  da  peca  sa obale, bio  je presretan što  će imati  sa kime  da razglaba  a  pošto  je već neko  vreme ozbiljan šaranđija eto njemu  nekoga  da  podeli  po  koji  savet.

Upozorim  ja  Rajka  da  baš  neprihvati   sve  što  mu  Tamburaš servira jer  zna  uvek  nešto  da  traži  i  čeprka po čamcu  i priboru  pa  stoga uvek bude incidentnih  situacija, nevidi  na  vreme pecanje pa šaran  uspe  da se domogne zapora  a inače  na tom  mestu je bilo  četiri  pet  starih  panjeva, sve  sam  ja to  predočio  Rajku no on mi  da  zeleno  svetlo   da ja  slobodno mogu  da odem  do  svog  mesta posebno  što  sad ima  i   društvo  a on će već  da se prilagodi nastaloj  situaciji. Oko  stopedeset metara uzvodno bilo je  jedno  fantastično šaransko   mesto jedan  da tako  kažem poluliman  a na njegovoj  granici  oštra  voda  tačno  tu  na  dnu  veliki  stari panj  nemogu  baš da se pohvalim  srećom  i  šaranima oko tog panja i  meni   su  se tu   događala čudesa kojekakva ,  ali zato  neke žile  i  neki sitan panj tačno ispod mene na nakih  deset  metara  kada se  usidrim  je uvek  donosilo  po  dva  tri šarana  od  dve  do  šest kila, postojao  je još jedan panj  desno  od mene uz  sam bair njega  sam čak i  viđao po  maloj  vodi,  tu je već bilo mešano i  smuđa  i šarana, štuke  a par puta  sam  dobio  i  sitnijeg  soma. Mesto  kakvo se ni zamisliti  nije moglo.

Posle nekog  vremena imao  sam dva omanja  šarana u  mreži   ali ne zbog toga  što sam se kao  napecao nego  iz  čiste  znatiželje,  a i  setio  sam se da  je Rajko  poneo  čemerušu njegov  naziv  za  crnu  kafu   a napominjao mi  je par  puta  da obavezno napravim  pauzu i  dođem da je popijem,  donesem odluku odsidrim se  i odem  do  Rajka. Došavši  vidim  da se   Rajko  namestio  bolje nego kod kuće  kao  da je u  nekom hotelu visoke  kategorije, odmah  sam dobio iscrpan izveštaj  Tambura ima jednog  lepog oko  četiri kile, jednog je izgubio  u  panju što je  sasvim uobičajeno bilo  za njega jer baš tada je  preturao  nešto po  torbi  tražeći  neke udice tako  da nije ni  video  pecanje nego  je čuo   da  nešto  škripi i  udara o čamac, štap je  uveliko razmatrao  stanje  na  dnu  a  gospodin  koji  je za to bio  kriv   pokušavao    je da podveže  žile na  panju  da se nebi  rasipale po  Dunavu,  to  su  oni  šarani   ekolozi. Rajko  je imao   smuđa oko dve kile i  bio  je presretan  što  je meni posebno  bilo  drago, no  napomenu  je  da je  imao  i jedno  šaransko  pecanje  ali  je promašio iako  je štap zabo  u  vodu. Kada sam video   kako  je postavio  štapove za  šarana  onako  neosigurane  samo  prislonjene preko  neke oblice ja mu   skrenem pažnju   da to  nije dobro i  da lako  može  da se  dogodi  da mu  šaran odnese štap u   Dunav  našta on  samo   odmahne  rukom  rekavši  kako  eto imao je već pecanje  da je nabo  štap  u  vodu  ali  uostalom pa tu je on nema to  gde. Na  te njegove  komentare  uključi  se Tambura i kaže mu  da je tu već ostao  bez  štapa  da mu  ga je  iščupao  iz   držača  našta  Rajko  odreagova  "  Pa vidio sam  kako  i  da neodnese kad ti ni  negledaš štapove, stalno  nešto   vršljaš  po  tom  čamcu."   "tako  šta nemože  meni  da se  dogodi ja  stalno  pazim  na štapove  a i u  neposrednoj sam blizini, nije on brži  od mene, uostalom nepecam ja  od  juče."

Nasu  meni  Rajko čemerušu taman  ja u  nekom poluokretu  krenuo   da  sednem, krajičkom oka  uhvatih  sliku  de kreče jedan  štap  ka vodi, Rajko  skače  ali  tog  momenta štap kao  ispaljena  strela iz luka odleće u  vodu malo  talasića od  mašinice  i  kao  da nije bilo  ničega. Moj   drug Rajko nije uspeo ni  do pola puta  do štapa da  stigne.  Ja  sam  samo nešto uzeo  da posmatram u  onoj mojoj šolji od  kafe  što  ono  napomenu   Zmaj    strašni verovatno  sam počeo  dobivati  nadnaravne moči  da mogu  da  gledam  u  soc od  kafe  a da je pre toga  ni nepopijem. Rajko koji je inače  staložen  čovek opsuje žestoko pri tom podeli  par  epiteta  šaranima,   možda je  hteo u  onoj  momentalnoj agoniiji  zbog  gubitka  kako   reče najboljeg  štapa i   mašinice i  nama  nešto  da uputi  ali  verovatno  je  malo  gricnuo  jezik, no da  bi bar  malo podelio krivicu  onako  kao uzgred prokomentarisa  kako   od mene na  sekundu  nije imao  najbolji  pregled  inače  nebi to  baš tako  bilo.

Par puta mi je još u narednim  godinama  spomenuo  kako  mu je  strašno  žao tog  štapa , kakvih je on prelepih  riba izvadio  sa njim   do tog  nesretog   šarana. Posle par  godina zajedničkog  pecanja poklonio  sam mu  jedan lep varaličarski  štap napomenuvši  da je to za onaj izgubljeni  a da  nebi  bilo   one moje  sitne  krivice  što  sam  mu  navodno zasmetao   na trenutak. Sledeće godine je  Rajko  imao već  svoj  čamac  i  družili  smo  se i pecali punih  deset godina zajedno,  bilo je  svega  i  svačega na tim pecanjima  no od onog izgubljenog  štapa Rajko  je uvažavao mnoge  moje  savete   e  da li je  izgubio  još  jedan štap  mislim  da jeste  ali  tada  nismo bili  zajedno  u  ribolovu.

Odlicna prica

Mozda sma nesto vec pisao o tome, al nema veze...
Ranom zorom namestim se sa camcem ispre neke krosnje, na kosini, sa plicaka pa na nekih 7m dubine. Zora svice, saran nece. U neko doba, kad je sunce odskocilo, naravno, uhvati me dremez. Izvesno vreme sam se borio da ne zaspim , al nije vredelo... Posle nekih mozda pola sata hrkanja, samo sam osetio neko lagano drmusanje camca, al kad sam otvorio oci vidio sam plutanu drsku kormoranovog dvodelnog stapa (traverse x, 270, strasan stap) kako polako nestaje u vodi, sa sve quick finesom 330...
Posle sam pokusavao sa klocerom da navatam stap ili bar najlon, al krs je bio takav da sam i taj klocer saranio na dnu Tise. Tako je to bilo i srecom, nije se vise ponovilo 

Evo za one koji pecaju sad po ovakvom vremenu i ledu, da pogledaju da ne prođu kao ovaj lik :

http://www.youtube.com/watch?v=9ZwNBHrrCOA&feature=player_embedded
	Small | Large

!

... a tip je kralj ... 

Umro sam. Iako sam se nadao da će propasti kroz led zajedno sa štapom.

Pada kisa ja mokar do koze,pozurio i naslonim futrolu sa tri nove role i saranska stapa na obliznji hrast,nabrzinu sa presvucem,sjednem u auto...i naravno zaboravim...nikad ih vise nisam vidio.A riknuo kamaru para..

 Imao sam i ja par kikseva sa opremom,neke sam već opisivao ovde na forumu,ali aj da ponovim u ovoj temi.
Bilo to pre dve god,Jesen. Otišao sam na Savu da pecam šarana iz čamca.Stigao sam predveče i zabacio štapove.Štapovi su bili šaranski 3.60 i Shimanove mašine Baitruner.Tada još nisam imao adekvatne drzače na čamcu za te štapove,već sam ih naslanjao onako preko komore,a sisteme samo spuštao na vagu.Baitrunere sam nekad uključivao,a nekad ne,a to veče ih nisam uključio.Inače sam sedeo neposredno pored štapova,kao kada pecate na Feeder štapove,uvek spremni da kontrirate,mislio sam da sa te blizine nema šanse da se išta nepredviđeno desi.
To mesto gde sam pecao je veoma duboko 7-9m dubine,a teren je krcat panjevima,starim potopljenim stablima.
Pao je mrak,totalna tišina na vodi,u blizini ni jednog pecaroša.Ništa se nije javljalo,čak ni bela,štapovi stajali kao ukopani. Onako sedeći na klupici u mrtvoj tišini hvatao me dremez. Zurio sam u nepomične senke štapova polu sklopljenih očiju,totalna monotonija.
Iznenada iz one tišine me trgnuo pljusak na vodi,kao kada se šaran prevrne i pljusne repom o površinu vode,pravo ispred čamca,nekih meter ipo,dva. Nisam u tom momentu tačno znao šta se desilo,ali videh da nema štapa i čini mi se,kao da videh dršku štapa da zaranja pod vodu,inače se bilo razvedrilo i nešto se zahvaljujući zvezdama i moglo videti na vodi. U tom momentu ne razmišljajući i ne nespreman da se odeknem skupocenog pribora,velikom brzinom preko zadnje komore skačem na noge baš na mesto gde mi se učinilo momenat pre da je zaronio štap. Po padu u vodu sa rukama okrenutim na dole ugrabim dršku od štapa. Koja sreća da sam bio toliko pribran,(mozda i lud što sam u opšte skočio za štapom) i da sam skočio tačno na štap.

No nije bila zejebancija,na špulni mi bila namotana struna Power Pro 65lb,mrcina od strune,a špulna zategnuta po prilično. Riba snazno vuče na dole,hoće da mi istrgne štap iz ruke,u tom momentu poleće i drugi štap iz čamca (valjda riba pokupila i drugu strunu),srećom hvatam štap za vrh levom rukom i nekako istom tom rukom uspem da popustim Baitruner na mašini sa ribom.Riba je besomučno izvalačila strunu sa popuštenim Baitrunerom dok nije negde stala.Za sve to vreme sam se borio da se nekako odrzim na površini vode,mlatarujići nogama(ko patka pod vodom) okrenut telom ka čamcu.Sreća Sava nije bila brza,pa me je odvukla za mozda duzinu čamca nizvodno. Nekako zahvaljujući nogama sa dva štapa u rukama uspem da se domognem čamca. Ubacujem u čamac prvo štap koji je riba naknadno pokupila i hvatam se za čamac.Par minuta sam proveo tako u vodi drzeći se za čamac jednom rukom,nebih li prvo došao do daha,Zatim ubacujem i drugi štap i uspevam da se prevalim u čamac preko talasnjače.Riba više nije vukla,zavukla se negde u krš i ćuti.
To je što se tiče gubljenja opreme,koju sam srećom uspeo spasiti,ali vas sigurno interesuje šta se sledeće desilo ?

Prvo pokušavam da izvučem sistem koji je riba nakanadno zakačila,ali bio je zaglavljen u krš pa ga kidam,izvlačim i treći štap koji je bio u čamcu,a ondah uzimam i malerozni štap na koji je riba udarila. Vučem štapom i namotavam mašinom,struna struze kroz granje,ali na silu namotavam strunu i ondah nije više moglo da se vuče i uzimam strunu u ruku da pokidam,podvez dole 25lb trebalo bi da pukne,ali umesto toga osetim dole pucanje grane i uspem nešto da vučem ka površini. Mislim u sebi riba se otkačila i zakačila za neku grančugu koju sam uspeo odlomiti,međutim kada sam dovukao blizu površine struna poče da vrda levo desno i shvatim da imam ribu i dalje na struni. Lagano je podizem do površine i ugledam senku prelepog šarana divljaka,koji čini mi se bio tezak negde 8-9kg.Nekako ga sa mukom uspevam ubaciti u meredov,jer drška meredova dugačka,a drzim ribu na ruku pored čamca,no riba je bila toliko smorena da nije pruzala neki otpor.
Eto tako ja spasih i opremu i izvadih ribu a uspeh i da se ne udavim,jer nije lako odrzavati se na vodi onako obučen !
 
Imam još nekih dogodovština da pišem kao npr kako mi je prošlog proleća taj isti model štapa opet odneo šaran i ako je štap bio zaglavljen(i opet sam uspeo da spasim štap,samo što taj put nisam skakao u vodu,nego klocerao) ,ali to u nekom drugom postu kasnije.