Vukovi sa DUNAVA

Od srede, 25. januara, u prodaji na kioscima novi broj nedeljnih novina "Pecaroš" broj 16.



JOŠ MALO O DOZVOLAMA...

Mirno! Na desno! U kolonu po jedan, napred
– marš! Jeste, lako je sa nama pecarošima.
K’o ovčice, sami ulazimo u tor. Ni „električni
čobanin“ nam ne treba. Rade sa nama što
im je volja, a mi ćutimo (ili blejimo, zavisi od
situacije). Možeš da pecaš tu – OK; na toliko štapova – važi;
ne više od jedne udice na štapu – nema frke, možemo i bez
te jedne ako tako treba. Smeš da uloviš toliko i toliko kila,
komada, te i te veličine i dužine, od toliko do toliko sati,
samo sa obale, bez upotrebe čamca, bez klope i pića, bez
suvišnih pokreta, zabranjena upotreba mobilnih telefona
i glasno pevanje... Ma, sve može, samo daj da se peca. Za
to vreme oni „drugi“, naoružani svakakvim alatkama i alatima,
delju sve redom i pevaju da sve ječi. I preko mere (u
kilogramima), i ispod mere (u centimetrima), i mrežama,
i bubnjevima, kusakama i metlicama (za „čišćenje“ sitne
ribe), i strujom, i plinom, a kad ima, što da ne i eksplozivom.
Ponekad me je strah da mi se na tvistera ne okači i
neki „gnjurac“ sa puškom za podvodni ribolov, u potrazi za
nekim smu djem koji je uporno odbijao da uleti u mrežu.
Što je najgore, sve češće nisu sami, jer im se pridružuju
i pojedini ribočuvari i službena lica. Šta će ljudi, mala im
plata ovih dana, a oni iz Nemanjine ih baš nešto ne zarezuju
previše (lepo mesto za sedište Vlade – Nemanjina...
su djeni smo izgleda na nemaštinu). A dozvola? Njima to ne
treba. I onako se za ono što rade ne izdaje dozvola (sem
one prećutne)...

Od srede, 8. februara, u prodaji na kioscima novi broj vaših novina "Pecaroš" broj 18.



Dragi moji Pecaroši,
Pričamo naširoko i nadugačko o digitalizaciji, tehnološkom napretku, pravimo automobile budućnosti a kad padne malo više snega nego što smo ga očekivali u februaru mesecu proglašavamo vanredna stanja, obustavljamo proizvodnju, deca nam ne idu školu…Ne beše tako davno sneg smo dočekivali kao dar sa neba, pomagao je usevima,  zaustavljala se epidemija (nije bilo pandemija), deca su nam bila rumenija…U to vreme i ribe je bilo više. Bilo je više i nas koji smo dobrovoljno razbijali led i pravili odušak našim ljutim rivalima koji su to postajali sa prvim prolećnim zracima sunca.  Vesti su tada stizale sa svih strana, bilo je dešavanja pa je i projekat nedeljnih novina imao smisla. Sada se sve nekako izvrnulo i na stranu iskrivilo. Silom prilika ovu našu ideju o nedeljnom izdanju moramo korigovati na dve nedelje. Jedva skrpismo nešto da nas danas možete čitati. Dok ne prođu snegovi, dok se ne otope zaleđene vode, dok nas temperatura vazduha ne izmami na obale, dok ne zaigraju plovci i ne zapište signalizatori čitajte nas svake druge srede. Pišite nam i ako nema ulova, šaljite nam vaše iskustvo sa vode i pored nje, a mi ćemo sve to jednom u dve nedelje objaviti u vašim i našim novinama. Hvala vam svima na vernosti i “idemo dalje za iste pare”.
Goran Balenović – Grga


MREST U SEPTEMBRU?
Znam da će se dobar deo obaveštenih „Pecaroša“ blago zabezeknuti pročitavši ovakav naslov („onaj bradonja baš prs’o sa mozgom“). Ne čudim se! Svaki, iole verziraniji, ribolovac zna da se u septembru ne mresti ama baš ni jedna riba sa našeg podneblja (za ostala ne znam, pa nebih divanio). Pa septembar nam je bre udarni mesec! Štuka se raspomamila, smuđ je u stopu prati, šaran lagano slaže salce tražeći mesto za krtog, a som već ne može da se odlepi sa dna prepunog stomaka. Kome je onda do sexa u septembru (ovde mislim isključivo na riblju sortu)? Naravno, nikome. To nam ,jelte, daje za pravo da raspalimo iz svih „oružja“ dok ne zazimi, onako za sve pare. Hmmm… Nije baš pametno. Lepo je pustiti natrag u vodu ribu ispod mere, a još je lepše vratiti je nazad, ako nam se slučajno „okačila“ baš u doba mresta. Samo, da li je sve to dovoljno da našim ihtio-ljubimcima omogućimo održivi razvoj (opet mi se mešaju ovi iz ministarstva)? Ne verujem. Nas (mislim ribolovaca) je sve više, a nje (normalno ribe) sve manje. Zašto je to tako, ako se poštuje najmanja zaštićena mera, i vreme mresta? Zato što izgleda ipak imamo neki naopak rezon…

Obaveštavamo vas da je od srede, 7. marta, u prodaji na kioscima novi broj vaših novina "Pecaroš" broj 20.



KUDA NA
PECANJE?
Pre mnogo, mnogo godina, dok smo se još
pravili blesavi (da ne kažem nesvrstani), i
dok nam onaj blaženo počivši drug Gadafi
nije izbivao iz gostinske sobe (sa sve kamilama),
„čorba“ je bila tek za nijansu skuplja od
piva (koje je bilo, za razliku od ovog današnjeg, džabe).
Shodno takvim trendovima i mi (kad kažem mi mislim
ja, iako nemam kraljevskih pretenzija) nismo izlazili iz
kola. Jurcali smo omadj ijani širom one naše Juge i stizali
bukvalno i do najmanjeg potoka, ako bismo čuli da je
na njemu proradila riba. Da budem iskren, dobar broj
puta nam je onaj od gore opalio packe po sistemu: „A
di ste se to zatrčali derani?“, ali koga je bilo briga. K’o za
inat bi baš tog dana riba rešila da predj e na astronaut
dijetu, pa sem vode ništa drugo nije htela da uzme u
usta (normalno, po rečima domorodaca, juče i prekjuče
je radila k’o šašava).
Vremena su se, na žalost, drastično promenila, pa
i moje (naše) navike, onako uzgred. Već godinama se
retko odlučujem da promenim vodu (sem one u vazni),
i gotovo isključivo pecam u svojoj avliji (Dunav brate,
a tek ponekad me dj avo potera na Tamiš ili Savu). Ima
to i svojih prednosti...

Od srede, 4. aprila, u prodaji na kioscima novi broj vaših novina "Pecaroš" broj 22.



TRI... DVA... JEDAN...

PALI!!!

Eto, narode „Pecaroški“, prodje i ovaj „štukostaj“...

Predugo sam bio daleko od vode. Spojila se

duga, ledena zima, sa lovostajem pa sam se

nešto uzvrpoljio. Svrbi me štap, svrbe me

varalice, jedva čekam da skinem paučinu pa da

skoknem do vode da vidim jel’ to meni neko

posle svadbe ogladnio. Koči me samo pretpostavka da

se gospo dja štuja još nešto nije očitavila od mresta. Reke

su predugo bile okovane ledom, voda je bila k’o u mom

zamrzivaču, a na barama, kanalima i manjim jezerima

situacija je verovatno bila još i gora. Verujem da je dobar broj

takvih voda bio zaledjen malte ne do samog dna. Taj haos su

mogle da prežive samo one štuje koje su prošle obuku na

severu Norveške (il’ im je haski nešto u rodu). Doduše, šansu

su imale i one koje su čule za Aliju Sirotanovića, pa su se

ukopale jedno po metra u mulj dok ne prodje frka. Bilo kako

bilo, valja meni polaziti...

Za početak, sreću treba potražiti ipak na nekoj zatvorenoj

vodi koja se brže greje (može i u „Mocartu“, al’ pod uslovom

da neko onom manijaku Mesiju smrsi pertle). Tu se riba

najpre pokrene. Prvo se stidljivo prošetaju bodorkice i

babuškice, a u stopu ih prate kaugleri. A za njima, eto i štuje.

Da se razumemo u startu – sada ne treba očekivati onu

mamu od jesenas (mada...). Ako se nešto i zatrči na varku,

najverovatnije će joj to biti unuče (praunuče?). Rano proleće

je vreme da podmladak vežba ujedanje varke u pokretu

(usput, sada treba biti spoooor, jako spooooor... Isuviše

je hladno da bi se štuka „torpedovala“ iz nekog ćoška).

Me djutim, ako vam se ipak desi da natrči neka „pristojna“

dama, nemojte se čuditi ako je još u blagoslovenom stanju.

Mladoženji je verovatno bilo suviše hladno da bi je moljakao,

a i u hladnoj vodi...