Da bi neko postao sportski ribolovac mora da upeca svoju prvu ribu. Najbolji lovci su po nepisanom pravilu počinjali vrapcom, a ribolovci balavcem ili kauglerom tj. uklijom, bucovom, kederom, beovicom... ili kako se sve već ne zove. Na latinskom se zove Alburnus Alburnus.
Uklija je pobedila bodljikavog glistogutača u disciplini “skidanje ribolovackog mraka sa očiju” zahvaljujući, prvenstveno, svojoj masovnosti i sklonosti ka nepotrebnom samopokazivanju. U takmičarskom ribolovu takode nadmašuje balavca, jer se lovi mnogo brže nego što se onaj drugi kljuka olovnom sačmom.
Kauglera nije potrebno opisivati, jer sve bele ribe liče na njega dok su male, ali za razliku od njega kad porastu budu velike, dok je on mali i kad poraste. Uloga mu je da jede i da bude pojeden. Hrani se planktonom, larvama, insektima, a jedu ga smud, štuka, som, bucov, bas... a njih jedemo mi. Karika bez koje se ne jede najbolje.
MRESTBeovica rano postaje polno zrela - mužjaci u drugoj, a ženke u trećoj godini. Mresti se u jatima, traži plićake, ponekad mu je dovoljno svega nekoliko centimetara vode. Ikra je lepljiva, prianja i za kamenje, i za travu, i za korenje. Ali za razliku od ostalih riba, koje mrest odrađuju u relativno kratkom vremenskom periodu, ona to radi parcijalno, pa mrest traje mesecima. Počinje u aprilu, a mresti se još i u julu - stariji primerci počinju, najmlađi završavaju.
Ovakva “podela rada” u planiranju porodice ima veoma važnu ulogu i u “vankauglerovskim” dimenzijama.
MESTO POD SUNCEMJata ove bele sitneži uglavnom služe za ispašu grabljivica, ne samo odraslih, već i njihovog podmlatka. Grabljivog podmlatka - od štuke do soma - ima od marta do jula, i sve generacije koje rastu vole male uklije. Odgovor na pitanje - da li je majka priroda ovakvim tajmingom mresta imala za cilj obezbeđivanje pravog zalogaja malim žderonjama, ili je zaštitila raubovanu vrstu, spada u sferu onoga “šta je pesnik time želeo da kaže”.
U ribolovačkim pričama beovica se pominje na tri mesta. Osim “prvog ljubavnog iskustva” igra još i kao mamac za grabljivice i žrtva takmičara.
NA UDICI, U ŽELUCU, NA VAGIRibolovci ukliju češće stavljaju na udicu nego što je skidaju sa nje. (Sem takmičara - ali da li su i oni ribolovci?) Razlog za to je njena upotreba kao mamca, a postala je popularna kao takva, ne zato što je jako dobra za tu namenu, nego zato što se lako dolazi do nje. To vam je kao kad izgubite ključ u sredini mračne ulice a tražite ga na uglu, gde je osvetljeno. Kao mamac (“mamak”, po vojvođanskom keder) uklija je veoma “rovita” - brzo umire, slabo podnosi veće dubine, osetljiva je na ubod udice smuđarke ili štukare. I grabljivice se odnose prema njoj kao i ribolovci - love je jer je ima puno, a ne zato što je mnogo dobra. Ako imaju izbora odabraće ono drugo. U želucima, iz dubine izvađenih smudeva, češće se nalaze krkuše, govedarke, glavoči, pa čak i balavci, ili mlađ drugih riba.
Takmičari prosto obožavaju ukliju. Njome je najlakše puniti čuvarke. Zli jezici govore: ko ne zna da ulovi pravu ribu, postaje takmičar. Organizacija “sportskog tamanjenja” ovih ribica često je manifestacija nepoznavanja pojmova biološke ravnoteže. Kako inače objasniti praksu da se plovkaroši najčešće nadmeću u periodu mresta uklije, vodu pretrpavaju količinama hrane koje je nemoguće pojesti, a lovi se pod geslom: “ubi na sat što više”.
A i kakva je to sportska vrsta ribe čije kapitalke ne mogu pomeriti rep kantara, a precizno se mogu izmeriti samo pomoću apotekarske vage?
Mihalj Buzaš
Objavljeno u Web Trofej-u br. 2, možete ga preuzeti u PDF formatu klikom na baner: 
Početna
Pomoć
Pretraga
E mail
Prijavljivanje
Registracija
