MOSTONGA – reka koje više nema
Mostonga danas postoji još samo u mnogim hronikama, slikovitim opisima drevnih putopisaca, pitoresknim gravurama, starim kartografskim sekvencama, u pričama i sećanjima onih koji je pamte iz svoje mladosti. A nekada je to bila snažna i moćna reka, bogatog sliva, tekla je uporedo sa Dunavom presecajući uzduž Bačku čitavih 105 km, dajući život ribarima, paorima, kudeljarima i svoj sili sveta što je naseljavao njenu krivudavu obalu.
Izvirala je kod Riđice, kao malena i neugledna rečica, da bi se ispod Gakova njeno korito proširilo i produbilo kakvo je ostalo sve do ušća u Dunav kod nekadašnjeg Bukina, danas Mladenova.
Meandrirala je, stvarala mnoštvo rukavaca, potoka, bara i mrtvaja, unutar kojih su se zadržavali viši areali, ostrvca pod šumama, pašnjacima, livadama i oranicama. Plavila je obale nanoseći kalj, obogaćujući plodnost njiva, ali puno puta odnoseći dugo ulagani trud, upropašćujući useve i senokose. Tada su ljudi gladovali, pozajmljivali žito od države, zaduživali se, sa nadom da ih Mostonga iduće godine neće izneveriti.
Akorderi su močili kudelju, stojeći u njenoj muljevitoj vodi, ribari su hvatali šarane, somove, kečige i štuke, zarađujući hleb za porodicu, po strogim pravilima svoje profesije. Na njenim obalama, u trstacima i šašu, obitavale su ptice, sitne i krupne zverke, skrivali se begunci pred poterama i bedni kmetovi od carskih popisivača, razbojnici su tu sačekivali poštanska kola, trgovce i putnike, spremali i izvodili prepade i pljačke.
Delila je atare sela, gradova i poseda, mada su zbog nepostojanosti njenog toka državni geometri često izlazili na teren i ponovo utvrđivali međe.
Od izvora, pa do utoka, vekovima su za nju vezivani događaji, prošli su tuda brojni narodi: Rimljani, Skiti, Sloveni, Avari, Huni, Iliri, Ugri, Nemci, neki se zadržavajući dugo, drugi da predahnu i nastave put u sigurnost ili neizvesnost.
Gakovo, nekadašnja pustara u sastavu Potiske vojne krajine, delila je sudbinu graničarskih oblasti u teškoj službi odbrane i stalne straže nad turskim upadima i provalama.
Sombor, utvrđeni kastel magnatske porodice Cobor, prostirao se na trinaest ostrva Mostonge, sa turskom mahalom i srpskim podgrađem u doba Osmanlija, džamijama i minaretima, od 1749. godine Slobodni kraljevski grad, povremeno sedište Bačke županije, velika lepa varoš puna zelenila, centar kulture i prosvete.
Miletić (danas Srpski Miletić, Rac Miletić) za Mostongu vezuju Srbi stigli dovde pod Arsenijem Čarnojeviæem i posednik Mileta, jedan iz grupe, koji se obogatio, osilio i kraj mosta preko reke postavio stražare, podigao kuću i mehanu, ubirao, što uz saglasnost vlasti, što na svoju ruku, mostarinu, takse i drumarinu, pregledao prtljag, kontrolisao putnike i odobravao prelaz dalje prema Dunavu i Slavoniji. Most je od ranije tu stajao, preko njega su prolazile vojske i osvajači, bežali gubitnici i izbeglice, glasnici i vladarski izaslanici i sav drugi živalj kog su prilike ili neprilike naterale na put. Građen od drveta, brzo je propadao, opravljala ga je raja i kmetovi, rušen je, a 1752. godine koloni kameralnog dobra Miletić tražili su od županije da sagradi "dobar most preko Mostonge, potreban i susednim mestima od koristi i pomoći i drugima, jer je stari potpuno ruševan."
Par milja niže smestila su se sa leve i desne strane reke dva grada – istočno Čomafalva, preko Totfalu, oba pristojno udaljena od najbližih naselja, ali sukobljena oko ribarenja na Mostongi. Spor je 1478. godine konačno stigao i do samog kralja, čijim ukazom je Bački kaptol izdao naređenje svakom mestu da do polovine reke koriste pravo ulova ribe. Čudan i nepotreban sukob kraj onolikog vodenog prostranstva.
Kao ni Mostonge, danas nema više ni ovih utvrđenja. U prolaznosti života tako besmisleno deluju ljudski inati, nerazumevanja i svađe.
Mostonga je Odžacima, evropskoj berzi kudelje, značila u doba začetka razvijenog kudeljarstva siguran izvor vode za namakanje stabljike. Još 1763. godine komorski savetnik, baron Kotman, je u svom izveštaju carici Mariji Tereziji, nakon obavljene vizitacije Bačke, pomenuo izvanredan kvalitet odžačke kudelje i dovoljnost vode potrebne obradi. Tih godina postojao je plan Josupa Markovića za prokopavanje kanala Dunav- Mostonga, vodenog prevoza, jeftinog, brzog i bezbednog, kojim bi se lako obavljao, izmeðu ostalog, i transport kudelje. Bila je to izvrsna zamisao, nažalost neostvarena, poput raznih dobrih ideja. Kasnije su na Mostongi napravljene ustave, voda je zatvarana u jezera i tu se kvasila kudelja. Korito bi nizvodno gubilo vodu, no sve je regulisano pravno, štete su unapred procenjivane i nadoknađivane. Po završenom poslu brane su dizane i reka je opet tekla punom snagom.
Razumevanje i zajedništvo uvek vode napretku i prosperitetu.
Karavukovo, seoce sabijeno između Dunava i Mostonge, poznato kao razbojničko gnezdo, na čiji račun su stalno pristizale optužbe, dugovalo je reci i mnoštvu bara nastalih oko nje, sigurnost od progona hajki organizovanih na pljačkaše i raubere. Ali te dve reke su ga i sahranile_ godine 1770. strahovita poplava bukvalno je progutala naselje.
Mnoga dobra i isto toliko zla nose sa sobom sve reke sveta.
Blizu ušæa primièe se Mostonga Deronjama, gde je u tursko vreme èinila severoistoènu liniju razdvajanja Somborske i Baèke nahije. Godine 1760. ono je predijum na levoj obali reke kada grof Jožef Baæanji, prilikom ureðenja Baèa, preseljava seljake pravoslavne veroispovesti sa druge strane Mostonge, u novoformirano nadbiskupsko selo.
Oko Bača, starog utvrđenja, grada sa dubokom prošlošću, biskupskog sedišta, središnje tačke Bačke nahije i mesta u kom su držane županijske kongregacije, sa osam kula koje beleži Evlija Čelebija, Mostonga je služila kao opkop, štiteći ga od napadača uz šančeve i bedem. Nisu Mostonga, zidine i puškarnice uspele sačuvati Bač. Stradao je pljačkan, paljen i uništavan, pa obnavljan. Grad je imao uspone i padove, nikada tako uticajan kao u XVI veku. Ipak, opstao je. Mostonga nije. Nje je nestalo.
Reka koja je plavila i znala presušiti pokoljenjima Bačke bila je svakodnevica. Nekada je jadikovano nad "zemalskim daždom", drugi put nad bezvodnim koritom. Katkada je po oranicama riba golim rukama hvatana, a koji put suvo dno gladnim ljudima bez žita, pod vrelim suncem sasušenim, ni zadnju hranu – ribu nije moglo dati.
Ciklični ritam smenjivanja obilatih i rđavih žetvi zasluga su i krivica i Mostonge. Pamte je generacije. Po još puno, puno stvari. Ovo je tek crtica za njenu istoriju i istoriju kraja i ljudi uz nju.
A onda je zauvek usahnula. Iskopan je kanala Dunav-Tisa-Dunav, jednim delom proširenim i očišćenim koritom Mostonge, i njene obale su se isušile. Otekla je sa uspomenama, pričama, sećanjima u prošlost, monografije i priloge za podsećanja, kao što je ovaj.
LITERATURA I IZVORI:
1. Fridrich Lotz, Aus der Vergangenheit der Gemeinde Odžaci, Novi Vrbas 1928.
2. Johann Wüscht, Über Vergangenheit und Gegenwart der Gemeinde Srpski Miletitsch, Ein Heimatbuch als Festgabe zur 150-Jahrfeier, Odžaci 1936.
3. Bács-Bodrog vármegyei Történelmi tásulat évkönyve, Zombor 1901.
4. T. Halasi – Kun, Unidentified mediaval Settlements in Southern Hungar, Studia Turcica, Budapest 1971.
5. Sima Ćirković, Istorija Sombora II, Dometi, Sombor 1993.
6. dr Ante Sekulić, Drevni Bač, Split 1978.
7. Milenko Beljanski, Stanišić, Senta 1985.
8. Johann Einmann Der deutsche Kolonist, 1891.
9. Arhiv Vojvodine, fond Bačko-bodroška županija, Istorijski arhiv Sombor, fond Urbarijalna graða.
Edicija: Istorija Poljoprivrede, salaša i sela XI knjiga, TIJA VODA 1995.
Olga Andraš
Početna
Pomoć
Pretraga
E mail
Prijavljivanje
Registracija
