Led je krenuo Stajali smo na obali i gledali kretanje leda. Nošene nevidljivom maticom reke, ledene sante naletale su jedna na drugu, sukobljavale se, ponirale u dubinu i ponovo, uvećane, izbijale na površinu, stvarajući u tom vrtoglavom haosu čitave male glečere, oni su se uz zaglušenu škripu sudarali, i rasipajući se, brzo menjali oblik. Poneko istureno drvo na obali zadržalo bi kakvu usamljenu santu. Ona bi stvorila oslonac drugoj, druga trećoj, dok se oko stabla ne bi stvorio čitav ledeni zid koji se, potiskivan novim santama, brzo peo prema krošnji. Krošnja bi malo zadrhtala i ubrzo se celo stablo otkidalo od obale i nestajalo u vrtlogu. S vremena na vreme, rečno korito postajalo bi tesno ledenoj masi koja je iz gornjeg toka sve više navirala. Tada bi nastupio kraći zastoj. Ledeni blokovi brzo su pristizali i, naletajući jedan na drugi, sredinom reke stvarali haotične nabore, sve dok barijera ne bi popustila i ledena masa krenula dalje.
Onda je žena ušla u kolibu, a ja sam produžio prema obližnjem jezercu gde sam juče otkrio trag stare vidre. Blago martovsko sunce prosijavalo je kroz ogolele krošnje i sneg se po šumi brzo topio. Samo u senovitim uvalicama još su se zadržavali nanosi, ali to su već bile samo gomile poroznih ledenih kristala, odakle bi me, dok sam ih obilazio zapahnula neprijatna hladnoća.
Izgubivši za časak vidrin trag, zastao sam na ivici manjeg proplanka i okrenuo leđa suncu, dok su uznemireni jeleni zamicali u čestar. Nagoveštaj tupog bola u kičmi odavno me nije više uznemiravao. Osećao sam ga još jedino kao zao pogled oborenog neprijatelja koji još nije pao na leđa, ali koji se više nije mogao preteći uspraviti.
Niz suncem obasjanu koru stare topole slivali su se potočići vode od zaostalog snega što se topio u njenoj krošnji, a ozbiljno lekarevo lice gledalo je čas u mene čas u rendgenski snimak koji je držao uzdignut prema sijalici. Ali dok je rendgenski snimak gledao pažljivo i usredsređeno, njegov pogled brzo bi skliznuo preko mog lica, kao kad čovek hoće nešto da kaže čoveku, a nema šta da mu kaže. „Da... bolest je već zahvatila i tri vratna pršljena... Tu zasad...“ Ljutito je zatresao snimkom i stavio ga u bolesnički dosije koji je ležao otvoren na stolu. „Nego, vreme je da se povučete. Miran staložen život, bez napora i trzavica.“ Govorio je oštro, kao da nešto odseca, a ja sam ugasio cigaretu pritiskujući je od vlažnu koru topole i, vraćajući se iz noćnog ribolova, potiskivao čamac veslom o obalu i nečemu se glasno nasmejao.
Senka jednog oblaka minu preko proplanka i nestade u čestaru. Gotovo u istom času zašumeše vrhovi drveća pod iznenadnim naletom vetra. Jedna siva vrana dolete odnekud i stade na vrh obližnjeg drveta. Ispruži vrat i živo zagrakta kao da nekog doziva. Grana se pod njom čas ritmički njihala čas naglo povijala u stranu, a ona je, spretno izvijajući telom, nastojala da uvek bude okrenuta prema vetru.
Senke drveća rasplinuše se kao izbrisane nekom nevidljivom rukom, a između stabala prostruja vlažna hladnoća. Šuma kao da se na nešto namrgodila. Nepravilna kugla sunca jedva se nazirala ispod sive koprene, dok su joj od severozapada žurili u susret niski tamni oblaci.
Vraćao sam se šumskim prosekom idući nasuprot vetru koji je sve više jačao. Jedna lisica promače ispred mene. Predosećajući nevreme, žurila je iz stare visoke u mladu nisku šumu. Jedna sojka pratila ju je poletajući iznad nje s grane na granu, ali nije kreštala, kao da je znala da lisici sada nije do lova. Repati grabljivac bio mi je nadomak puške, ali nisam ni pomislio da pucam. Ima u šumi trenutaka kada čovek oseti neku čudnu solidarnost sa svim živim bićima oko sebe. Malo dalje, na proseku izbi snažan srndać. Zastade na njenoj ivici i onjuši vazduh. Onda lagano pođe prema mladoj šumi, ali spazivši mene, naglo skoči u stranu i zamače u gustiš, dok su mu sa skoro očišćenih rogova lepršali pramenovi zaostale zaštitne kože.
U šumi je postajalo sve tamnije. Počeše da promiču snežne pahuljice. Najpre krupne i retke, pa sve sitnije i gušće, dok se odjednom sve oko mene ne uskovitla u zaslepljujućem snežnom vihoru. Prasak otkinutih grana i tup udar po nekog srušenog stabla dopirali su iz šume i slivali se s fijukom vetra. Zastajao sam iza većeg drveća da bih se zaklonio od vejavice i malo predahnuo. Drhturio sam od hladnoće i sa zebnjim pogledao u stubove koji su se iznad mene preteći povijali. Pa ipak, u duši je treperila neka tiha radost. Saznanje da će šuma uskoro ozeleneti i led otići sa Dunava, podsticalo me je da odlučnije zakoračim u susret ledenom severcu.
Žena je spremala večeru, a ja sam istresao sneg iz čizama i stavio ih izvrnute na malu zidanu peć koja je zračila prijatnom toplotom. Nevreme se stišalo i nebo se izvedrilo. Kroz otškrinut prozor dopiralo je sa reke potmulo škripanje leda koji se gušio pod snežnim pokrivačem. Prignuo sam se prozoru i sa zebnjom osluškivao kako škripanje polako zamire u donjem toku reke, dok se uzvodno naglo pojačava, da bi se ubrzo izgubilo kao udaljena grmljavina. Čuo se samo poneki prigušeni prasak, pa se odjednom sve utišalo. U toj tišini osećala se neka skrivena pretnja.
„Stao je“, izustih nespokojno. Žena me pogleda radoznalo, ali ja izbegoh njen pogled. Obuo sam još vlažne čizme i izašao napolje. Prekriven snegom, Dunav je izgledao kao prostrana snežna poljana. Samo lako podrhtavanje obale otkrivalo je da se dole u dubini reke nešto događa. Znao sam da će voda početi brzo da raste i požurih obalom zaleđenog rečnog rukavca da pripremim čamac. Očistio sam sneg sa njega, i, prevrnuvši ga, otključao katanac. Pokušah da ga prevučem preko omanje uvalice prema putu što vodi u zaštićeni deo šume, ali mi to nije uspelo. Dok sam se oko toga bavio, primetio sam da led pored obale rukavca počinje da tamni, što je bio znak da voda već ulazi u rit.
Kad sam se vratio kolibi, voda je u talasima nadirala kroz ušće rukavca. Šum vode pojačavali su jaki bagremovi stubovi između kojih ribari razapinju pregradne mreže za vreme letnjih porasta Dunava. Sante leda koje nisu mogle da prođu između njih stvorile su zapreku, i šum vode prelazio bi u potmulo krkljanje. A kad bi neki od stubova popustio pod pritiskom, voda bi s pojačanom snagom jurnula u rit.
„Da nam voda ne preseče put“, rekla je zabrinuto žena. „Da, ne smemo više čekati", rekao sam i pokušao da se osmehnem. Nabacili smo rance na leđa i požurili prema čamcu. Pas je trčkarao ispred nas i zastajući, pratio pogledom jata divljih plovki koja su sa kricima preletala iznad drveća. Put je već bio preplavljen na nižim mestima. Gacali smo u gumenim čizmama po plitkoj vodi, žureći prema čamcu kojim ćemo se preko jedne veće nize prebaciti do nasipa. Ali kad smo stigli u njegovu blizinu, kroz uvalicu je već jurila matica pa mu se više nije moglo prići. Dok smo je zagledali u nedoumici, spazio sam kako je pas skrenuo sa puta, i birajući pliću vodu, lagano išao od stabla do stabla. Setih se kako mi je on više puta bio pouzdan putokaz dok sam sa divljim patkama gacao po močvari, pa oprezno pođoh za njim držeći ženu za ruku.
Sedeli smo u pristranku nasipa i slušali kako se voda, žuboreći, razliva po šumi. Otkidao sam grančice s jednog žbuna i zabadao ih na ivicu snega, ali su one brzo nestajale u vodi. S vremena na vreme, kroz šum vode čulo bi se neko bućkanje i ubrzo bi se na snežnoj pozadini nasipa ukazala silueta ponekog jelena ili košute, koji su zamicali u zaštićeni deo šume. U našoj blizini ispliva krupan divlji vepar. Zastade na časak kao da nešto osluškuje, pa osetivši naš miris, srdito dunu na nos i daščući potrča preko nasipa. Pas ga je pratio pogledom, nakostrešene dlake i tiho cvileći, a žena izusti uz smešak: „Kako su nam sudbine slične“.
Skoro u istom času začu se od ušća Drave prigušena škripa koja se brzo širila uzvodno.
„Krenuo je!“ izustih radosno. Izvadih iz kutije cigaretu i pogledah prema ženi.
Tada primetih da mi ruka drhti.
Miodrag Borisavljević
Početna
Pomoć
Pretraga
E mail
Prijavljivanje
Registracija
